Bogoslovlje

44

Пошто БП не говоре ништа о питању да ли отсуство једног брачног друга и венчање преко пуномоћеника, са писменом „изјавом своје воље“ да жели ступитн у брак са одређеном особом, можебнти дозвољено у православно] цркви и у макаквом изузетном случају, то се морамо обратити другим изворима за црквено законодавство и пракси, ко]а се спроводила у хришћанској цркви. Ово тим пре што се и са многим другим питањима, која су чак нзрнчно наглашена у БП као: „венчање у храму“ у одређене „дане“ и одређено „време“ и „пропнсани обред венчања“ може понекад отступите од прописа, некад дозволом, а некада, у случају преке потребе чак и без дозволе надлежног архнјереја (§§ 64 и 66 БП), а тамо пак где постојн празнина у закону као што je ово пнтање, где се „брачни случа] не може решнти по прописима Брачннх правила, ни по јасном духу у смислу тих прописа, држаће се црквена власт општих црквених прописа назначених у чл. 7 Устава Српске православие цркве“ (§ 134 БП). Код склапања брака преко заступника постојали би сви битнн услови ко]н се траже по § 11 БП. Ту су два лица разнога пола, ту ]е изјава воље да желе ступите у брак, потпуно „одређена и без икаквих услова“ (§2, 11 т. 2 и 35 БП), а ту je и форма са „учешћем цркве - венчање“. О ваљаности или неваљаности прва два услова потпуно се слажу погледи православие цркве и права, док о последњем од ових услова, о форми за брак, настаје разилажење погледа цркве и права, израженог преко грађанског законодавства. Право гледа на форму брака као на један уговор за уређење жнвотне заједнице једног мушкарца и једне жене. 11 Правно узевши склапагье брака преко пуномоћеннка била би једна нормална ствар, ]ер правна максима гласи: Оно што.неко сам собом може учннити лично, то може учинити ипо другоме. 12 „Potest quis per alium, quod potest facere per se ipsum“ или „Qui ladt per alium, est période, ac si faciat per se ipsum“. 13 То би било могуће тим пре ако je у питању прека потреба једног лица да пренесе своје право на другога. Православна црква пак гледа на брак и на форму за брак као на свету тајну, у којој се са свештеничким благословом освећује споразум и узајамно обећање између два лица разнога пола. 14 У „Православном испозедању вере“ каже се, да за часни правн брак није довољно само узајамнн споразум нзмеђу мужа и жене, него да то потврде пред свештеником којн ће својим благословом утврдити тај споразум. 16 Ту се видљнвом радњом (свештенички благослов) даје благодат Божја, која освећује брачну везу. Отуда je код цркве преовладало учете, да брак склапа не само воља брачннх другова него и воља цркве. Не само consensus facit nuptias него и consensus ecclesias преко свештеничког благослова. Ту су сем благослова и друге радње

11 Dr М. Беговић, Породично право. Б. 1952, 24..

13 Иако Je то правна максима, ипак треба напоменутн, да и ту у праву постоЈи извесни изузеци, па се тражи да поједини акти где се изражава последња воља морају битн лично потврђени. Тако напр. тестаменат се мора лично потписатн и потврдити. (Dr Fra Vltomlr Jellčič, Kanonsko Ženldebno pravo, Sarajevo 1930, 166.

11 Л. А. Ритер, Пандекте или данашње римско право, превод А. Ђорђерић и Dr Др. Мијушковић, Б. 1890, 638.

11 Н. Милаш Православно црквено право, Београд, 1927, 613.

13 Православно исповедање !, 105.