Bogoslovlje

29

„Утешну проповед поводом смрти цара Валентиннјана млађег“ св. Амвросије je написао „да не би кроз ћутање показао да je он предао забораву овај залог добра и да шегову успомену није поштовао, избегавајући случај за саучешће, a нај после и зато што се болесник теши самим својим сажаљењем“. 23 Проповедник најпре, уйме свих поданика, снажним изразнма оплакује привремену смрт цара. Цар je умро мало касније иза свога брата Грацијана, а одлнковао се лепим карактерним особинама које се врло рељефно изображавају. Затим пружа слушаоцима, а нарочито сестрама покојниковим, утеху која се састојн у томе што je Валентиннјан одужно дуг природи и, мада није био крштен, ипак се очистио својим добрим делима. Проповед завршава потресним плачем, кроз којн се поново изражава доброта Валентинијанове душе и његова славна дела. Амвросије je био везан с браћом Грацијаном и Валентинијаном везама срдачне љубави и зато се у закључку обраћа обојици ca изливом најнежнијих својих осећања. „Сажаљевам те, љубазно чедо Грацијане, јер си показао многе знаке своје богобојажљивости. Ти си ме тражио у несрећама својим, звао си ме у бедама својим и жално си више због моје туге у размишљању о теби. Сажаљевам- и тебе, добри мој Валентинијане. Твоја љубав je падала на мене као љубав залоге. Ти си се надао да ћеш се преко мене ослободити несрећа. Ти си ме волео не само као оца, него и поштовао као свога избавитеља . . . Авај мени, који изгубих толике залоге! .. . Велики Боже, ннко нема толико да би другоме могао дати више него што жели себи. Благоволи да ме после смрти сахране с овима који су ми у животу били драги“. 24 Док се ове надгробие проповеди св. Амвроснја одликују обиљем лнрских излива проповедника и уопште дубином осећања, дотле се „Проповед поводом смрти Теодосија Великог“, која je изговорена у четрдесети дан по његовој смрти, пред преносом његовнх посмртних остатака из Италије у Цариград, одликује скоро епском мирноћом. Она најпре говори о похвалном поступку Хонорија који приређује помен оцу, па исгиче славян крај Теодосија, који je још за живота уступио царство синовима, а затим о његовој вери, достојној дивљења и подражавања, о његовој богобојажљивости, доброчинствима и правичности, љубави и смерности. За све ово je он, Теодосије, добио од Бога праведну награду, јер сада пребива у светлости и „радује се заједно са светима“, грли Грацијана, Пулхерију и Плакилу, разговора са Константином, који je после себе оставио царевима наследство вере. Константин je опет блажен у матери својој, која нађе крст Христов и употреби клинце којнма беху прободене руке и ноге Спаситељеве за царску дијадему и за узду свога коша. У закључку проповедник теши Хонорија, који није био у могућности да прати земне остатке свога оца до Цариграда, тиме што je он, Хонорнје, потребан Италији и што ће Теодосије ићи у Константинов град праћен великим бројем анђела и ликом светитеља. Очевидно je да ова беседа претставља надгробну проповед нарочите врсте. У њој не налазимо ни нарочите похвале покојннка, ни обичне утехе, ни плача и туге. Проповедник говори о државним пословима и врлинама Теодосија Великог, при чему себи не поставља толико

23 Ambrosius Mediolanensis, Consolatiö de obltu Valentlniani, MPL 16, 1357 A.

г) Ambrosius Mediolanensis, Consolatio de obltu Valentlniani, MPL 16, 1383—1384,