Bogoslovlje

31

гословнти Господ“. 25 Црквена молитва од срца замењује проповедникову проповед уопште, а нарочито у извесним случајевима кад се проповед из било којих разлога не може одржати, Протестантизам je, уништавајући старе чинове хришћанског богослужења, морао и чин погреба да сведе једино на проповед. Отуда су код њих надгробие проповеди у велико] употреби. Али, по мншљењу самих протестаната, 26 то je послужило једино унижењу црквене проповеди стога што je помогло да у њу уђу сервилност, лицемерство, лаж. Ово може да угрози и нашу проповед, ако се проповедници буду лако примали да говоре надгробие проповеди. А ово се, нажалост, често практикује, а нарочито у већим традовимз. Неће бити без интереса ако напоменемо колику je обазривост у оваквим случајевима показивао митрополит московски Филарет, Алексе], епископ тулски, изговорио je беседу над гробом дворјанке ГљебовеСтрјешњеве, која je била удата за неког рацдчињеног јерођакона, а потом ту своју проповед и објавио. Тим поводом je митрополит Филарет писао епископу Алексеју: „У новннама сам прочитао вашу проповед на погребу слушкиње Божје Параскеве и зажалио сам што се то десило. Дворјанка која се удала за бившег јерођакона . . . није такво лице које би могло бити предмет проповеди. Можда je она очистила свој грех пред Богом. Али било би умесно над њом не говорили проповед, a још даље je од умесности то да се та проповед и у новинама публикује. Достојанство црквеног служења треба чувати, макар то некима било и неугодно“. 27 У случају кад дела и живот почившег хришћанина захтевају црквену нагробну проповед, проповеднику се, пошто нема човека без греха, без недостатака и слабости —, може учинити саблазан да говори и о тим недостацима и слабостима. А ако то прећути, може му изгледатн као да иде на штету истине. Овде лежи тежак неспоразум. У надгробним проповедима св. отаца које смо овде анализирали не налазимо -никакво оправдање за изношење недостатака и слабости. Лични обрачуни са покојником нису оправдани У животу покојника могу се увек наћи такве стране чије оглашавање са црквене проповедаонице не бн служило унапређењу, него рушењу дела Божјег. Зато преко таквих страна треба прелазити ћутке, бар тога момента кад се верни налази пред престолом Божјим. За ньегове грехе и немоћи потребна je молитва у храму, а не проповед тзв. „правичне оцене“. „Ко си ти да судиш туђему слузн? Он своме Господару стоји или пада“ (Рим. 14,4). Ако похвала врлинама умрлога нма за циљ едифнкацију слушалаца, који се кроз ту похвалу призивају ка моралном усавршавању, тада утеха треба да им поврати бодрост духа и постојаност хришћанског надања. Смрт, а нарочито смрт блиских људи, испуньава срце дубоком жалошћу и обично избацује из колосека свакидашњег рада. То долазн

“ Ambrosius Mediolanensis, Consolatio de obitu Valentinlani, MPL 16, 1384.

2 ’ Уп. F. Hetlinger, o.p. cit. S. 510 {.

27 Цит, код H. Гроссу, О надгробныхъ церковныхъ словахь, ТКДА, 1913, 345. Интересантно je. да се са овим упореди наредба Једног западног сабора (у Руану) 1581 године о томе, да се надгробие проповеди произносе pro bis tantum qui gloriosl sunt et illustras generationibus suis et populis, aut quorum tantum est merltum, ut eorum sapientium enarrare debeant populi et eccleslae laudem nunciare. F. Hettlnger, op, cit. S. 507.