Bogoslovlje

56

лова разумети, пошто су делови примарыи а целине секундарне. И седело, филогенетички развитак иде преко врста, jep се променом старих стварају нове врсте које сачињавају суштину филогенетичког развитка, те су »алфа и омега десцендентне теорије.« 15

-111 Пошто je укратко изложена суштина Дарвинове десцендентне теориje, потребно je да се изложи и суштина гьегове еволуционистичке'хипотезе о пореклу морала KOja сачшьава главки предмет нашега рада. Суштина еволуционистичке хипотезе састоји се, углавном, из оних истих идеја које сачињавају суштину десцендентне теорије. То je најпре идеја да морал није урођен првобитном животу већ стечен за време његовог филогенетичког развитка и тако накнадно унет у живот, пошто je првобитни живот индиферентан и према моралноы развитку као и према сваком филогенетичком развитку. Стварно, хипотеза не одређује тачно када су се првипут појавиле варијације или индивидуалне разлике чијим je постепеним нагомилавањем уобличен морал или, другим речима, која су жива бића најпре стекла моралне варијације; али наводи услове под којима су се моралне варијације првипут јавиле или под којима су доживеле свој потачани развој и акомодацију. Ти услови cv заједнички или друштвени живот неких жив их бића, остварен најпре у животшьском свету, код човекових давнашњих мајмуноликих предака а потом и код човека. Јер »сваки ће признати да je човек друштвена животиња« l6 и »да je и давнашњи мајмунолики човеков предак био исто тако друштвена животиња«, 17 те »првобитни људи, па чак и њихови мајмунолики претци, живели су вероватно у заједници«. 18 Друштвеност je важна за појаву и развој морала стога што условљава извесне особине корисне за заједницу, а нарочито извесне духовне способности које су »добијене поглавито или чак искључиво за корист зајејнице, a јединке те заједниде имају истовремено једну посредну корист од тога«. l9 Јер ако би једна животиња била способна за самосталан живот, »то би јој морало веома сметати да стекне вша духовна својства, као што су симпатија и љубав према својим друговима«. 20 Морал je, даље, еволутивног карактера, jep се, по овој хипотези, развис постепеним нагомилавањем минималних моралних варијација. Хипотеза, додуше, не приказује сам ток развитка у потпуности, не наводи сва конкретна жива бића која показују све фазе моралнога развитка до појаве првог моралног ôi-rha; али тврди да су се још код »животиња ко je Стоје врло ниско на органским степеницама« развиле »њихове духовне способности много веће него што би се могло очекивати« 2l ида je духовни развитак, који собой условљава и морални развитак, тек код човека до-

15. Richard Hertwig, Abstammungslehre (Kultur des Gegenwart), Leipzig—Berlin 1914, 3

16, Чарлс Дарвин, Човеково порекло (Превео с .енглеског Н. Дивац), Београд 1922, 130

17. Исто, 131

18. Исто, 76

19. Исто, 76

20. Исто, 77

21. Исто