Bogoslovlje

филогенези je формирање различитих типова организације настале у току историје организама, унутар којихсе тада појављују врсте и расе«. 49 7. „Различити типови организације” који условљавају филогенетички развитак не постају постепеним нагомилавањем минималних разлика, jep такве промене пре могу да шкоде него да користе организму у гьеговој борби за опстанак. Промене које су важне за филогенетички развитак су нагле и типичне: цео се организам мења у извесном смислу, тако да иегова организација добија други тип. Само тај други тип организације није диференциран. Он претставља општи рам _у чијим се границама врше диференцирања и стварање нових облика. Диркен каже: »Нови тип организације ни у ком случају не постаје сабирањем ознака расе... пре свега не ознака вештачких раса, пошто ове не претходе формирању типа него му следе . . . Цело тело у свима ньеговим деловима мора исто да искуси истовремено одговарајуће уобличавање диференцирања и функционисања«.so Према томе »битно 'je промена специфичне целости дотичних облика«, као што се види, например, из случаја змије која je постала од четвороножних предана, али не зато што су'они изгубили ноге, него они су изгубили ноге зато што су постали змије, пошто je „наступила суштаствена промена њихове специфичне целости«; или као што се види из случаја човека који иде усправно зато што je човек, a није човек зато што се нека животиња усправила на две ноге. sl 8. Пошто филогенетички развитак не иде преко врста и пошто различити типови организације не постају постепеним нагомилавањем минималних промена, то се природно одабирање не може узети као фактор којим се на довољан начин објашњава филогенетички развитак. Штавише, природно одабирагье и не тиче се суштине филогенетичких процеса, jep je оно усмерено на објашњење врста, а оне су од другостепене важности у објашњењу еволуције живог света, док суштину филогенистичког развитка сачињавају »нови типови организације«. Природним одабирањем не могу се објашњавати и „нови типови организације”, jep „у филогенетичким завршним појавама могу да дејствују сасвим друге ствари него у основним почетним појавама”. 52

V Из ове критике Дарвинове десцендентне теорије јасно се види да je ]едан део савремене филозофије природе начелно противу ње, стварно противу оних делова који су типични за њу. Из те критике види се, сем тога, и то да тај део савремене филозофије природе филогенетички развитак живота схвата принципијелно на сасвим други начин него што то чини споменута Дарвинова теорија. Излагање и оцена тога схватања овде није могућа, а можда није ни потребна; али je потребно да се овде изложи став тога схватања према проблему првобитног живота с погледом на могућност његовог филогенетичког развитка, jep je тај став важан за решавање нашег проблема о пореклу морала.

49. Dürcken, ib, 177

50. ib. 179

51. ib. 180

52. ib. 179

62