Bogoslovlje

69

апостола Павла, дух Александрије и вьене философије у јелинистичко доба. Полазећи од чистоће језика, елеганције стила и употребе Превода седамдесеторице, они своје погледе упиру на Јудеје који су живели у Александрией и више но у било ком другом месту бавили се граматичко-филолошким и реторским студијама грчког језика. 1 Поњиховом мишљењу писац посланице Јеврејима треба да буде један јудеохришћански учитељ са александриским образовањем, један књижевно образовани ретор, човек који по духовној снази и оштроумности не заостаје ни за највећим међу апостолима2; своје образована он дугује једној александриској школи која je морала имати сасвим други правац но што je имала школа у којој се школовао Филон, тј. била je. сасвим под утицајем духа Старога завета и на тај начин чувала духовну везу са палестинским Јудејством 3 . Али на питање ко би могао да буде писац посланице Јеврејима присталице ове теорије се не слажу међу собом. Једни се, найме, задовољавају констатацијом да je то један нама непознати јудеохришћанин из Алексанрије, док други сматрају да би то могао да буде само Аполос који се споминье у Делима апостолским; мисли и идеје дао je апостол Павле а спольну, литерарну форму Аполос. Да je писац посланице Јеврејима један александриски Јудејин тврдили су најпре Ајхорн, Сејфарт, Шот и Нојдекер. 4 Баумгартен-Крузиус ову идеју поткрепљују новим мислима, тј. да je један ученик апостола Павла, александринац, овим радом желео да послаыицу Ефесцима и Колошанима објасни, опширније обради и прилагоди својим јудеохришћанским читаоцима. 6 Ову теорију дал>е прихватају Мол, Кестлин, Евалд, Грим, Хојсрат, Клуге, Липсиус, фон Соден, Холцман, Рендал, Давидсон, Дод, Весткот, Холман, Вајс, Гогуел и Робинсон. 6 Ј. Никл се још позива на чињеницу да je традиција о апостолу Павлу као писцу посланице Јеврејима била најживља у Александрии. По његовом мишљењу ова посланица je по свои теолощком ставу и многобројним паралелама са осталим посланицама апостола Павла сасвим близу личности великог Апостола, а чисто павловски завршетак показује да je Апостол у тесно ј унутрашњој вези са овим списом; апостол Павле je за ову посланицу знао, можда je за вьу дао повода да се напише и главке мисли са писцем уговорио. 7 Како у посланици Јеврејима има додирних тачака са апологијом архиђакона Стефана, то по мишљењу В. Мансона њен писац мора да буде један александриски Јудејин кота су у хришћанство обратили Стефанови следбеници. 3 Ко би могао да буде тај претпостављени писац? На ово питање поменути научници ни не покушавају да одговоре. Желећи да оправда овакав став О. Михл вели да за ауторитет посланице Јеврејима није уошпте потребно одређивати њенога писца, јер реч непознатог писца у Цркви неће бити примл>ена са мање озбиљности но реч апостола Павла; његов ауторитет није историски већ тео-

' Fr. Bleek, Einleitung in das Neue Testament. Berlin 1875, S. 606.

2 J. Behm, Der gegenwärtige Stand der Frage nach dem Verfasser des Hebräerbriefes. Festschrift Friedrich—Franz—Gymnasiums in Parchim 1919, S. 97.

;1 E. К. A. Riehm, Der Lehrbegrif des Hebräerbriefes. Basel 1867, S. 669.

' C. Spicq, L’ Épitre aux Hébreux. Paris 1952, p. 209.

5 Baumgarten—Crusius, De origine epistolae ad Hebraeos conjecturae. Jenae 1829, p. 4.

6 C. Spicq, o. c. p. 209.

7 J. Nikel, Der Brief an die Hebräer. Biblische Zeitfragen, siebente Folge. Heft 1/2, Münster 1914, S, 244.

8 W. Manson, The Epistle to the Hebrews. London 1951, p. 167.