Bogoslovlje

87

никад усудио да своју власт простре и на Московску државу. У једној посланиди упућеној архиепископу новгородском Јони 11 , велики кнез Иван 111 Васиљевнћ вели да je положа] Цариградског патријарха под Турцима врло бедан; Патријарх живи: „в убожествК въ бесерменскихъ рукахъ въ чюжой неволЬ, а наше ся православие изрушило“ а за патријарха, који внше није Слободан но слуга и роб султанов, вели Иван 111 „не требую его, ни его благословенья, ни его не благословенья, имЪем его от себя, саыаго того патриарха, чюжа и отречена“ и тиме се и завршило. Московска митрополија je постала независна, аутокефална, набором митрополита Јона. Цариградска патријаршија je tacite признала сам факат аутокефалије. Свети Лона je био постављен за аутокефалног митрополита, услед уније у Цариграду, a његови наследница, ради пада Цариграда у турске руке. П. Н. Миљуков вели: „На сто година пред установљењем Руске патријаршије Руска црква се морално и духовно еманциповала од Византије. Ова еманципација била je изведена при директном дејству државних власти и директних интереса великог кнеза московское.“ 12 Лерусалимска патријаршија 13 je прва признала аутокефалну Руску митрополију, у личности патријарха Лоакима, који je послао у Москву свога рођака протосинђела Лосифа да скупља мнлостињу за обнову храма Васкресења у Лерусалиму, с молбом да га тадањн, други по реду аутокефални митрополит руски Теодосије (1461 —1464) хиротонише за митрополита Кесарије Филипове. За време владавине Ивана 111 Васиљевића (1462 —1505) Русија je ужинала у свету велики углед. Браком Ивана 111 са синовнцом последњег византиског дара Константина XI Драгаша (| 1453) Софијом Палеологовом, Иван 111 се сматра наследником византиског царства, по тадашњем схватању јединог на земљи царства, васељенског карактера. Ово мишљење заступају и на Западу. У писму сињорије из Венеције године 1473 Ивану 111, наводи се да великом кнезу припада царски престо у Цариграду као мужу византиске принцезе 14 . Велики кнез Иван 111 сматра себе а и назива самодршцем, аутократором и наследником византиских царева, употребљавајући пуне царске титуле. За државнн грб у Русији узет je византиски двоглави орао. Московски велики кнез je био тада једини православии владар на земљи. Великом кнезу московском je идеал, бити окружен сјајем василевса императора, бнти миропомазании Божји, поборник и заштитннк Васељенске цркве (τουτησ εκλησίας προαγωνιστοΟ κα: πρόμαχόν) бити као и византиски цареви „ Епископом спољних послова цркве“. Идеал je био православно царство васељенског и теократског карактера, како су га схватали у Византији у XIV веку. 15

11 Павлов, Памят.

12 Очерки по истории русской культуры ч. 11, изд. 2 стр. 23.

13 ГолубинскШ и. р. ц. t. II стр. 530.

11 Senats, Secret! XXVI, стр. 50, П. Пирлинг, Россlя и Востокъ.

15 Исп. посланица патријарха цариградског Аитонија, великом кнезу ВасилиЈу Димитријевићу, године 1389 из Acta Patriarchatus И t. ρ. 188 197; u Pichler Geschichte d_ klrchl. Trennung zw. Orient und Occident I 1, s 414—415.