Bokeljske priče

25

вали су им оно мало војничке косе на главама, говорили су неразумљивим језиком. На прашњавим лицима тих људи дрхтао је извјештачен осмјех као од страха или гриже савјести и давао им неки чудан изглед. Испод тог осмјеха, Милена је видјела подмуклост и крв. < Одмах по доласку Италијана Миленин трећи муж затвори кафану, да му се око куће не би окупљали ти пробисвијети, наоружани људи. Отада се ова мала породица дала на гајење стоке, крчење ледина, сијање кукуруза и пшенице. Стока се брзо множила, добро пођубрене и разоране ледине доносиле су добар род. Изненада, горе, по брдима, поново одјекнуше авионске бомбе, топовске гранате, митраљески и пушчани меци. Из села су људи све чешће нестајали преко ноћи, слично као у вријеме Првог рата, када је Миленин муж са многим сељанима побјегао преко границе да се бори са Црногорцима против Аустријанаца. Пуцњава је бивала све јача. Једне хладне ноћи, 1942 године, Италијани одведоше Миленина мужа у которски затвор као таоца. Касније је о њему сазнала само толико да је на Мамули умро од глади. Милена по трећи пут остаде црна удовица. Сада су испод црног вела јасно одударале бијеле власи. Никада тако снажно Милена није осјетила празнину око себе и у себи као онда кад је под старе дане остала самохрана. То је њој падало још теже пошто је читавог живота мислила на то како ће имати велику породицу своје дјеце. Самоћа је падала на срце као комади олова, као полагана отров неизвјесности. И од сељана се повлачила. Сеоске шалџије су знале да је Милена раздражљива. Дирнути у њу или у осињак било је скоро исто. Родбина је такође заборавила. Престало је оно својакање које су пријатељи практиковали док јој је муж био жив. По селу се причало да Милена нешто поболијева. Само није нико сматрао да је то толико опасно да се мора и љекару јавити ...