Bokeljske priče

29

Видио сам, конте, видио. Само, скупа су пра• сад и ја их не могу купити. Заклаћу једног овна и он :ће ми бити умјесто прасца. Хоћу ли ти ја купити? Војо Бак с неповјерењем гледа конта и само да га :не би наљутио рече: Добро. А бојао се преваре. Јозо Бубић, по природи надувен, није волио да се •ту, наочиглед грађана уговара посао. Пошто испи кафу ;у гостионици уз обалу, конте оде у палату. Око подне :га је посјетио Војо Бак. Пошто је добро пазарио, био је :весео и гласно рече: Помаже бог у .поштени дом .. . Ђе је прасе? Контеса га није частила. Конте натуче цилиндер :и кривудавим, безименим улицама града, заједно са кметом, пође према Гурдићу. Купио сам двоје прасади: једно мени, друго 'теби. Ако једно цркне, моје није цркло, а када их бу,демо дијелили, да мени припадне оно веће. Таква је по:годба између нас двојице, а сад гони и срећно било! :заврши конте. Љети је Војо Бак од свог дијела мурава и смокава :хранио прасад. Кад је дошла јесен, а лишће смокава шочело да жути и отпада, кмет је прасцима сипао кукујруз у корито, опет од својег дијела. Прасад су нарасла љелика, а кукуруз је био на измаку, кмет се плашио да шрасад не мршаве. То је мислила и његова жена када Ш У Ј е узору рекла да конта обавијести о одлуци —да Iће они заклати своје прасе. Размишљајући о томе кмет је са сином стигао до Јграда. Конте га је дочекао на Гурдићу и поспрдно му ссе јавио: О, како су поранили Бакићи? Јесмо, конте, одазва се Војо. Капа му слеће •са главе и он се рукова са контом, а син га пољуби у Јруку. Догнао сам мало бостана, донио нешто смокава ји лимуна мјесечара, од оног мојег дијела.