Bokeljske priče

37

Сада су валови уморно и лијено ударали о обалу и у већим размацима подизали барку. Момку се причињало да се и он, заједно са барком, с валовима подиже у висину роднога села и поново спушта у амбис морских дубина. Примицало се пландиште. Заливом се бјеласала измаглица. Тада се Бранко дочепа једног весла које му валови принесоше уз барку. Поново је био срећан. Знао је да ће тим веслом ухватити и друго и тако се повратити у мандраћ. Ево, жив сам говорио је за себе, улазећи у мандраћ. Тада конте поново груну из шаралије. Контесе, које су стајале на балкону и махањем свилених марама поздрављале одлазак брода, а можда и својих љубавника, најприје стрекнуше од изненадног пуцња, а онда праснуше у смијех. Нека уз кихот добаци: Конте Марко поздравља повратак смјелог поморца са пучине. Оперите га одврати конте ијетко. Добаци конопац јави се Јане. Блијед и мокар, Бранко Минић је стајао на обалу и дрхтао. Сунце је освојило залив. Бранко, треба да цијепаш дрва, рекла је дјевојка и изгубила се у одајама палате. Контесе су се смијале на балкону. Април се ширио по земљи са набреклим пољупцима, а момак је лијено ишао према магацину да узме сјекиру. Дрва је цијепао уз смијех са балкона. То га је љутило. Осјећао се осрамоћен, увријеђен. Сјекиром је вјешто владао и пред њим брзо израсте купа цјепаница. Онда их пажљиво наслага на руке и однесе у кухињу. Куварица му са врата весело викну: Срећан Ускрс, Бранко! Данас је Ускрс? Јест. У рукама контеса видио је шарена јаја. Сигурно их је синоћ Јане мастила. Данас ће посјетити конта Бранков отац и други сељаци. О Божићу, Ускрсу и крсној слави они доносе дарове