Bokeljske priče

39

Наздравље Ускрс, кући Бабића. Нека нам ова година буде срећна и бирићетна да се и ми обогатимо, а конте купи велике бродове и заплови у далеке земље, да буде најсрећнији и најбогатији човјек овога свијета и да иам више не тражи наполицу. Нека нам роде виногради да испијамо „мошкат” и мошкадет” . . . Дуго се оргијало тога дана. Увече сељаци трештеии пијани одоше својим кућама, а Бранко се попе под кров, на спаваше. Није могао склопити очи. Поново је преживљавао сцену у барци. Пред очима му је излазио велики брод, „Барон Гаућ”. Једном му се причињело да проклети барон плови према његовом лежају у поткровљу. Ено и конте Марко са шаралијом. Он пуца право у Бранкове прси . . . Све ће се то поновити идуће недјеље. Сваке недјеље долази „Барон Гаућ”. Ако се данас није утопио, то га чека друге недјеље, треће, четврте чека . . . Момак нагло устаде. Облачио се у мраку и шуњао као лопов. На вратима авлије звецну алка. Момак је журио уз планинску косу, према селу. Мрак је био густ и он се спотицао. Ипак више волим и мрак роднога села, него трулост и госпоштину конта Марка, рече Бранко прелазећи кућни праг. Ујутро га је отац молио да се поново врати код конта. Онда дође позив за регрутацију. Бранко је служио ћесареву војску у некој вароши Сјеверног Јадрана. Ускоро је започео Први свјетски рат. Бранко је и даље гледао како „Барон Гаућ” сјече пучину и знао је да на путу за Трст долази из његовог родног краја Једног дана Бранко је шетао кругом касарне. На пучини је шикнуо пламен и извио се високо у небо. Онда је стуб воде као гејзир прекрио „Барон Гаућа”. Бранко се смиjao, радовао, ликовао. Његов непријатељ тоне. Још се мало види предња катарка, а онда и она исчезава. Смијао се тихо, у себи, ликујући над гробом свога непријатеља.