Bokeljske priče

44

О будало! Жив си! Још те мајгура није послала у гроб. А ти пијан . .. Батали, будало. Шумар никада није био пијан. Ко воли планину, мрзи ракију. Момак је свратио у кућу Ђура Леса. Домаћин га је понудио ракијом, правом, домаћом лозовачом. У један тањир ставио је грожђа и смокава. По селу причају да више не пијеш. Је ли то истина? Будало, никад шумар није пио . .. Момак и шумар су дуго разговарали. Млађи је примијетио да старији није халапљив према пићу. Момак је био збуњен и радостан. Један човјек се повратио са руба пропасти. Чему онда она прича по селу да шумар сваког првог дође код жене трештен пијан? Зашто си се опијао? Познајеш ли ти једног момка из овог села који је завршио студије у Београду? питао је Ђуро Лес. Глупо питање. Ко га не познаје? Он ми је род, трећи рођак. Не, братанић... Тако нешто, своји смо. Већ се напио, закључи момак и поче да се љути. Не зна што му је млади доктор него наглаба, а да је случајно министар или генерал лако би установио и девето кољено. Дакле, тај младић је матурирао у Котору. Онда је добио малу стипендију и био се одрекао студије. Тада сам му ја рекао: „Учи младићу. Тебе ће шумар стипендирати” и сваког мјесеца слао сам му по 3.000 динара. Лијепо примим плату, испуним поштанску упутницу и пошаљем новац у Београд на његову адресу. Позади упутнице напишем само толико: „Поздравља те шумар. Редовно примам твоја писма”, а он ми никада није одговарао. Није имао времена, учио је... Како си се онда опијао. Одакле ти паре? Двострука будало. Ко воли планину, мрзи ракију. Ја никада нијесам био пијан.