Bokeljske priče

6

„Само мало да помогнем оцу па ћу отићи у морнаре” мислио је. То није изговарао гласно. Није хтио никоме да открије своје тајне мисли, намјере, снове. Вјеровао је да ће се то једнога дана остварити и само свијету показати. Збиља, каква је обала Марока? Можда су љепши глечери Греланда? Све he то он прокрстарити, видјети, животним искуством надокнадити оно оскудно знање из географије које му је учитељ шкрто дао и од кога је већ и онако пола заборавио. z Вријеме протиче споро, лијено, иде као жаба по љетњем жаропеку. Јово броји опеке које је пребацио рукама. Једним захватом дигне три опеке осамнаест кила. Дигне их из узавреле пећи и баци на вагонет. Бацај ... Бацај .. . Брже! виче настојник. Дланови су истанчали, постали меки као памук, осјетљиви на бол као зјеница ока, црвени као узрели плод трешње ... Не то. Дланови су отврдли. Дланови су постали неосјетљиви као срца газде и настојника. Низ шаке цури крв. Како споро протиче вријеме! Кад бих те мјерио, можда би мало пожурило .. . Боже, како споро протиче. Ех, вријеме, вријеме! каже Јово. Млад си ти, дјетићу мој, одговара радник из смјене, старији по годинама. Момку се чини да му пуцају мишићи. Зној тече низ чело, наноси црвену прашину на очи. Умор је превазишао младалачку снагу, укочио мишке. Оне су постале тврде као челик. У ланчаном систему радник није човјек од крви и меса. Он је аутомат, смијешан, послушан, и нема снагу челика каже радник. Јово застаје. Вагонет јури шинама, удара у други и преврће се. Снага издаје подло, губи се у тешком послу и времену које мимо Јова пролази тихо,нехајно, равномјерно.