Borba, Mar 16, 1982, page 8
_ Данас усвешу
ОДНОСИ УЗМЕЂУ ДВЕ АМЕРИКЕ
СТРАНА БОРБА — 16. МАРТ 1982.
нв
збивања у Централној Америци и Кари-
бима, председник САД Реган и државни секретар Хејг поново су у жижу интересовања ставили целокупне интерамеричке односе. Претње упућене Куби и Никарагви и издашна помоћ десничарским режимима у Гвапосебно, (Се: изјавама у односу на актуелна
· темали, Хондурасу и,
указују да Вашингтон нема намеру да се од-
Салвадору,
рекне схватања о Латинској Америци као свом дворишту, оживљавајући овешталу Монроову доктрину „Америка Американцима“.
Ово су сажети преглед развоја односа између „северног џина“ и „зеленог континента“ за протеклих више од 150 година и вашингтонска и централноамеричка виђења и оцене садашњег стања на том подручју.
Напрасна заинтересованост САД за Средњу Америку и Карибе, па и обећана економска помоћ „пријатељским владама“, имају као искључиви циљ, заустављање таласа покрета за радикалним социјалним променама
(Од сталног допасника, „Борбе“)
(Мексико, марта) — Традиционал ни извори брига „дежурнот“ у вашингтонској Белој кући — европско савезништво. Блиски исток, Иран, Авганистан, Кореја — у последњих годину дана као да убрзано уступају терен Средњој Америци и карипском басену. Подручју с двадесет независних држава на неких 750.000 квадратних километара тла, континенталног и острвског, и са укупно око 50 милиона становника.
Све су чешће посланичке и сенаторске дебате у америчком Конгресу, говори и конференције за штампу председника Роналда Регана да не помињемо готово свакодневне изјаве шефа Стејт департмента Александера Хејга и његових помоћника — у којима су главна тема; Средња Америка и Кариби.
Отворена и скривено незадовољства
Како на ову напрасну заинтересованост и „бригу“ Вашингтона реагују земље о којима је речт
Нема. практично, ниједне којој побуде нису савршено јасне; у Карибима су Куба и Гренада, у Средњој Америци Никарагва — земље дубоких социјалних и друштвених промена које „прете“ својим „заразним примером“ да изазову читаву серију сличних промена у друштвеним ткивима која већином карактерише доминација уских слојева
"домаће олигархије- повезане са инте
ресима страног капитала. У Салвадору под налетом широког народног бунта владајући војно-цивилни режим већ би, извесно. пао да му није било моћне америчке војне"и"економске помоћи. Гватемала такође крвари у грађанском сукобу. Прве терилске акције бележе се у Хондурасу, па чак и Костарика. није више политички стабилна као до "скора:
Интерес, окретање САД подручју. па и обећана економска помоћ „пријатељским владама“ има као иекључиви циљ заустављање таласа покрета за радикалним социјалним променама. И баш зато што је то врло очигледно. промена је дочекана са отвореним или прикривеним незадовољствима. Разговетне су и отворене критике на рачун Вашингтона од стране Никарагве, Кубе, Гренаде, па и ЏМанаме и што има посебну тежину — од Мексика, земље која подручју не припада али која се њим граничи и представља моћан „тампон“ између моћника са севера и карипско-средњеамеричких земаља. Ипак. већина је оћутала своје незадовољство због повода америчке „бриге“ и, чак ју је — формално — поздравила.
Критичари америчке „нове политике“ "замерају јој највише то
:
СОЦИЈАЛНИ КОРЕНИ ОТПОРА: Гватемалски војници претресају
путнике у северозападном
што је „идеолошки мотивисана“, што кроз наочаре „вечитог“ конфликта Исток-Запад гледа на своје јужно суседство. Тако гледано, подручје Кариба и Средње Америке дели се на „пријатељско“ и „непријатељско“. Први део су земље с владама изабраним или, чешће, наметнутим уз помоћ локалних солдатески које су чврсте у одбијању „комунистичког пута“ у разрешавању нагомиланих економских и социјалних унут рашњих противречности, Друге су земље социјалистичких преображаја или налик на њих: Куба, Никарагва и Гренада.
Цела философија садашње америчке опседнутости Карибима своди се на то „да првима треба помоћи да не постану оне друге. другима претити не би ли учиниле
корак назад“, како је ових дана на-
Пробирљиви сус
Мото политике САД као да је постао: ако не можемо да бирамо суседе, можемо утицати на њихову судбину, помажући и
писао један мексички новинар.
„Мрвици помоћи“ и „велика батина“
Слична мисао садржана је иу коментару „Барикаде“, званичног ли ста сандинистичке револуције у Никарагви, којим је пропраћен „мини-план Маршал“. Основна теза је у њему да се Вашингтон одлучио за „мрвице помоћи“ и „велику батину“: прво је наменио „послушним“ режимима, друго онима који такви нису.
„Батина“ је намењена првенствено Никарагви и Куби јер су. наводно, „извозници револуција“. Саткана је од економске блокаде, пропаганд ног оптуживања да су у „служби СССР“. сталних претњи „одговарајућим мерама“, од подстицаја и финансирања контрареволуционарних авантуриста. Најзначајније је, при том. да је та и таква батина из Ваштингтона прорадила одавно, знат но пре него што је и један долар економске помоћи упућен подручју.
делу земље
Било би, дакако, неуверљиво тврдити да је Вашингтон до краја измислио „прсте Истока“ у свему ономе што се збива око топлих карипских вода. Нарочито на пропагандном плану су уочљиви: Кариби, па и пела Латинска Америка. запљуснути су. рецимо, преко радио таласа тумачењем предности живота У једном социјалном систему, и свих могућих „природних“ зала другог. Све је у тој пропаганди наглашено црно-бело. Ту је, затим. морална па и сасвим сигурно извесна материјална помоћ коју Исток пружа левичарским покретима. или бар њиховим лидерима из подручја. |
Но, радио вестима и моралном подршком не стварају се револуционарни покрети, а још мање побеЂују. Рађају их владавине „14 поро-
дица“, као што је, сључај у Салва-.
дору., или генералско-олигархијске клике попут оне у Никарагви или бескрајно сиромаштво маса које остају по страни класичног капиталистичког развоја. „Батина“ показу је да ту суштину САД не прихватају и зато забринутост у подручју. Забринутост да се „брига“ за Карибе и Средњу Америку — уз Упорно понављано гесло да се неће ни по коју цену дозволити „нова Куба“ ни „нова Никарагва“ — не изроди у спољне интервенције. У Салвадору. где владајућа хунта све теже одолева налетима политичкогерилске опозицијег У Никарагви, иза чијих граница се гомилају „ратни логори“ контрареволуционарних избеглицаг На Куби
Против таквог „расплета“ садаш њих затегнутости у подручју су чак и неке од оних земаља, а њих је већина, које начелно пружају подршку вашингтонској политици, уз остало и зато што још од богатог и моћног суседа очекују одлучујућу помоћ у тражењу излаза из големих економских невоља с којима су суочене, Слободан ВУКМИРОВИЋ
„назив „јенкијевски импери-
д Монро егоновог „,
Оживљавајући ранија тумачења пароле „Америка Американцима“, председник Реган се поново окренуо политици „велике батине“ и „чврсте руке“, показујући да САД и даље сматрају Латинску Америку својим двориштем
Године 1823. амерички државни секретар Монро изјавио је да „Аме рику треба препустити Американцима“. То је било речено у време када је тек извојевана независност Латинске Америке била угрожена од стране Свете алијансе. Ова опомена Европи да нема шта да тражи у Америци била је поздрављена у ла тинбамеричким земљама, мада су САД у то време биле исувише млада и слаба земља да би могле да подрже једну такву доктрину војном силом.
Све до појаве панамериканизма,
'Монроова доктрина „Америка Амери
канцима“ није имала неког значаја, мада је у себи носила клице империјализма САД. Повезивањем панамериканизма са Монроовом доктрином, америчка политика према Латинској Америци почиње да се мења, а посебан значај добија онај део доктрине који истиче улогу САД као главног арбитра на континенту.
„јенкијевски империјализам“
Прва интерамеричка хонференција одржана је 1889 — 1890. године на позив америчког државног секретара Бајара. Конференцији су присуство вале све америчке земље, изузев Доминиканске Републике, а једини резултат скупа било је оснивање Комерцијалног уреда америчких република, ембриона данашње Организације америчких држа ва (ОАД).
На конференцији се пока зало да су земље Латинске Америке исувише по дложне конкурентским утицајима и прожете национал ним тежњама, те је влада САД прибегла новој, једностраној, интерпретацији Мо нроове доктрине. Под притиском пословних кругова, америчка политика постаје изразито агресивна и стиче
јализам“. Најзначајнији израз и последица овакве политике био је шпанско-аме рички рат 1898. То је био први империјалистички рат за прерасподелу света, пос ле којег су САД на основу Париског уговора — добиле протекторат над Порториком и Хаитијем, а фактички и над Кубом, захваљујући такозваном Платовом амандману (тада су стекле базу Гвантанамо на Куби).
Године 1903. САД су изазвале отцепљење данашње Панаме од Колумбије и „кумовале“ стварању нове државе и са њеном владом потписале уговор (касније назван „срам ни“) по коме су добиле право коришћења Панамског канала. Између 1900. и 1910. америчка поморска пешадија интервенисала је на Куби и У Никарагви, а у време мексичке револуције заузела Вера Круз. Интервенисала је и на Хаитију и још два пута у Никарагви, а до 1934, амерички војници „штитили“ су ин тересе САД још у Хондурасу, Доминиканској Републици, Колумбији и Венецуели. '
ШингтоН _
ОПСТАНАК САМО УЗ ПОМОЋ САД: Бојници салвадорског режима
Носилац овакве спољнополитичке оријентације био је амерички пред седник Теодор Рузвелт, који јој је дао име „политика велике батине“ (Фра нек роНсу) _ Суштина ове политике, проткане „доларском дипломатијом“, огледала се у пружању дипломатске и војне заштите америчком економском походу на јужни континент.
За време њудиловске владе Франк лина Рузвелта, методи америчке политике су се изменили у знатној ме» ри да је то представљало извесну прекретницу у интерамеричким однесима. Рузвелт је формулисао и спроводио ту нову оријентацију под именом „политика доброг суседства“.
Рузвелтова политика доживела је прву пробу на интерамеричкој кон ференцији у Монтевидеу 1933. Ту је лично Рузвелт прихватио доктрину о неинтервенцији и стварању узајамног поверења, мада није одба цио интервенцију уопште, него само једнострану какву су САД у то време практиковале.
После другог светског рата, поново долази до промене у понашању САД према суседима „јужно од Рио Гранде“. У Вашингтону су почеле да преовладавају тезе по којима опасност за америчке интересе у овом подручју потиче од левих режима и уопште јачања „комунистичке опа сности“, а не од десничарских диктатура. Зато је дошло до стварања
војног пакта 1947. (Рио пакт), који је био више уперен против унутрашњих промена у латиноамеричким државама, него против спољних опа сности од агресије. .
Што се тиче Организације америч ких држава, она је формално осно вана тек на деветој интерамеричкој конференцији у Боготи 1948. а своје дифинитивне Форме добила је усвајањем свог базичног документа — Повеље ОАД.
Истицање „комунистичке опасносности“ нарочито је дошло до изражаја у доба Макартијевог „лова на вештице“ и тада су САД настојале да појам колективне интервенције по Рио пакту увелико прошире. Пра
институционалне .
подржавајући само оне владе које нису добре са СССР
(Од сталног дописника „Борбе“)
(Њујор«, марта — Упркос неспорне чињенице да се суседи и браћа не могу бирати, ма колико не били по вољи, Вашингтон се понаша прилично пробирљиво. Та пробирљивост је чак у извесној мери супротна визији о америчком континенту коју је недавно створио сам председник Реган, прокламујући својеврсно уједињење у миру и љубави Северне Америке, карипског басена и Јужне Америке: _
— Уверен сам да је моја зем ља данас спремна да буде не само добар сусед већ и истински пријатељ и брат. Увек сам веровао да су ови простори нарочито место у свету, с нарочито предодређеном суд бином, и да можемо да изградимо, од једног до другог пола, мирну и слободну и ус-
"пешну хемисферу коју понос-
но називамо новим светом. Мадахнутим | преседниковим
. речима горак укус, међутим, _ давала је околност да је из
те обећане земље искључио о-
"не државе које су пошле пу-
тевима друштвених система | другачијих од америчког, као "што су Никарагва, Куба, Суринам, Гренада. Мото полити- ·
ке САД тако као да је постао: ако већ суседе не можемо бирати, можемо утицати на њихову судбину, не само економ ском помоћи већ и подржавајући владе које нам се свиЂају. Можда ни у томе не би било много зла да се градитељи те визија срећног света не препознају 'У. владама | оних земаља у којима већ годинама буја отпор народа да би кулминирао герилске ратове: Салвадор и Гватемала, на пример. Кривци и заблуде
Да закључак није произвољан, као сведоци могли би да послуже западноевропски савезници САД.
Недавно, на доручку са новинарима, трећи човек америчког Стејт департмента Лорене Иглбергер, подсекретар за политичка питања — објаињавајући зашто Европљани не схватају политику САД према блиским суседима —
_ практично одредио њене ка-
у
рактеристике.
Не схватају нас бар из четири разлога — каже овај до-
#
"вештаји о кршењу
бри познавалац Европе: прво,
зато што им се чини да данас Салвадором, на пример, вла да крајња десница; друго, због тота што им стално долазе изљудских права на овим просторима; треће, што мисле да су герилски покрети инспирисани пре свега економским, чак аграрним питањем, а не комунизмом, и на крају зато што верују да би договарање са герилцима довело до најбољих исхода.
Тешко би се, међутим, мотло рећи да су то тек европске заблуде. Слично мисле и неке земље америчког континента, какав је Мексико. Од тога нису далеко ни Канада, ни Венецуела, ни Панама.
Са осудама политике САД према блиским суседима веома гласно иступа и америчка црква, пре свега Католичка. Њој се придружује масовно и америчка омладина, којој се овде иначе веома лако и олако приписује да је аполитична, да не види „претње које долазе с лева него се заноси неким радикализмом и романтичним представама о герилцима“. На овакав начин теже се отписују сенатори из опозиционе странке, али они немају
"већину у Конгресу. Све чешће
се цитирају речи сенатора из Конектиката Кристифора Дода: У
„Кривити комунисте и кубанце за све оно што се дешава у Централној Америци је смешно. Не тврдим да Кубанци од тога не извлаче користи, али они нису и узрок оваквој ситуацији. Ако председник жели широку подршку за економски преображај на америчком _ континенту, мора кренути другим путем“.
тим а патииттивиннивех пика аи титививе мине панике
Тај други пут, међутим, није онај који, како изгледа, сутерира сенатор Дод. Налази се у све тешњим везама са државама типа Чилеа. Одлази се и даље, сасвим на југ, на штиц Јужне Америке, до Аргентине где се скупљају пристали-
„це за политику САД. Од не-
давно, овде се тврди да напори нису остали узалудни и да Аргентина пружа помоћ салвадорском режиму уз благтонаклону економску подршку САД.
Брижљиво се тако разбија председникова визија о обећаној земљи и шта ствара ме-
рило добросуседства: добар је само онај: ко није добар са Совјетским Савезом. При томе као аргумент добро служи однос СССР према својим суседима, Пољској и Авганистану, пре свега. На крају, аргумент за сопствену политику постаје онај исти који је пред мет најоштрије критике код америчког „великог ривала“.
Слика би, међутим, била необјективна ако би се рекло да Реганова убеђења и визије добросуседства немају подршку код свих оних, не баш мало-
бројних, који себе називају „америчким неоконзервативцима“. Неки од њих ових дана својим великим капиталом закупљују скупе странице америчких листова с позивом на удруживање против Никарагве, нудећи својим одабраницима широм Јужне Америке своју визију прогреса.
У односима какви данас вла
дају светом, у подели на Ис- ток и Запад, који једва да су
у блиској прошлости икад тако били удаљени, добросуседство добија нова или можда
стара обележја:
Гордана ЛОГАР
„Наш новац перемо у Мексику, а ваш ваз
ва илустрација за то било је америчко обарање напредног режима у Тватемали 1954. „То је страшан ударац политици доброг суседства“, писао је тада париски „Монд“. Поред тога, агресија на Гватемалу створила је врло штетан преседан за праксу Уједињених нација.
За време Кенедијеве администрације створен је план назван „Савез за прогрес“. Кенеди се руководио уверењем да се САД не могу више поуздано ослањати само на велепоседничку олигархију и диктаторске режиме у Латинској Америци, већ да се треба окренути све бројнијој и јачој буржоаској класи, Уз то, на јавио је широки програм помоћи „зеленом континенту“, неку верзију Маршаловог плана.
Опсесији „случајем Кубе“
Међутим, овај план није дао очекиване резултате. Стара латиноамеричка олигархија оштро се супротстављала било каквим друштвеноекономским реформама, а Кенеди се нашао у ситуацији да сарађује упра во са саботерима властитог плана, првенствено због америчке опсесије „случајем Кубе“, која му није дозволила да план постави на шире по литичке темеље.
Касније је савез, због нових потреба, овог пута везаних за вијетнам ски рат, доживео судбину политике „доброг суседства“ и постао продужена рука агресивне војне политике Џонсонове администрације. Упоредо са погоршавањем ситуације на светским периферним тачкама, Вашинг тон је почео да у Латинској Америци спроводи политику „чврсте руке“. Под Џонесоновом паролом стварање „великог друштва“, обнављала _ се овештала Монроова доктрина и покушала овековечити идеја „шта је лобро за САЛ, добро је и за Латинску Америку“.
Ричард Никсон је практично ставио крст на Кенедијев „Савез :" прогрес“. најавивши нову политику „акције за напредак Америке“, „Но, биланс његове акцијебио је врло мршав. Показало се 'да се две Америке удаљују све више због изразитих разлика у друштвено-политичким и економским интересима и да Вашингтон нема, у ствари, јасно дефинисану политику према јужним суседима. Истовремено, Никсон је и поред пароле о „зеленом удруживању двеју Америка“, потхрањивао те зу 0 „комунистичкој опасности“ 0 чему сведочи и обарање режима Салвадора Аљендеа у Чилеу у режији ЦИА.
Политика „чврсте руке“ донекле је била ублажена за време Картера, који је вратио Панами суверенитет над Панамским каналом и „дозволио“ победу сандинистичке револуције у Никарагви, а у име заштите права човека донекле смањио помоћ. диктаторским режимима.
Бришући реч детант из свог реч ника на ширем међународном плану, Роналд Реган поново се окренуо по литици „велике батине“, и „чврсте руке“, доказујући да САД и даље сматрају Латинску Америку својим двориштем.
Милан МИЛИВОЈЕВИЋ
ата ПНЕ
саф иа
дух у Канади,“ („ЧИКАГО САН ТАЗМС