Borba, Aug 08, 1992, page 5
о
—
(Специјално за „Борбу“)
Рим. — Страхоте рата у Босни и вести о „концентрационим логорима“ које су покренуле савести на многим меридијанима, доминантна су тема свих информативних програма на Апенинима, која је окупирала насловне стране италијанске штампе.
Након краћег оклевања покренула се и службена Италија „најоштријом осудом кршења међународног хуманитарног права“ у вези са информацијама O „злоупотребама и свирепостима“ према босанским цивилима, затвореним у „логоре у неким деловима БиХ“. Мталијанска влада се придружила захтеву за сазивање ванредне седнице Комисије УН за људска права у Женеви. јуче је нови министар спољних послова Емилио Коломбо изјавио како је „за међународну заједницу дошао тренутак да делује како би зауставила братоубилачки рат у бившој Југославији“.
У саопштењу Министарства спољних послова је речено како су земље ЕЗ затражиле од „власти у Београду да искористе свој утицај на Србе у БиХ да би се Међународном Првеном крсту омогућио хитан приступ логорима и затворима".
Став службеног Рима, међутим, остао је потпуно у сенци Папиног захтева за „интервенцијом у Босни“ како би се „разоружали они који хоће да убијају“. Данас су ти захтеви за „правом и дужношћу на хуманитарно мешање“ и „интервенцијом“ које је новинарима
пренео државни секретар, кар-
динал Содано, након састанка ватиканског врха на насловним страницама италијанских дневника.
Аналитичари примећују да је ватиканска дипломатија напустила традиционалну обазривост, те да Папа први пут отворено користи речник који је без преседана у историји цркве. У језику Војтиле заправо ни до данас није било места за речи као што су „мешање“ и „интервенција“. Чак ни у време рата у Заливу кад се Папа одупирао „спољној интервенцији“ коју сада тражи отвореније од било којег другог државника на Западу. Ватикан је саопштио да поседује „више него сигурне вести“ о српским концентрационим логорима у Босни, а кардинал Содано је новинаре обавестио како је такве вести Ватикану доставио надбискуп загребачки Кухарић. ГЕНЕРАЛ МЕКЕНЗИ
Нема доказа о злочинима
(Отава. — Донедавни шеф мировних скага УН у Сарајеву, канадски генерал Луис Мекензи, изјавио је по повратку у до- | мовину да он нема доказа да су Срби починили масовна убис- | тва или мучили људе у концентрационим логорима.
Мекензи је у четвртак у Отави рекао да се у рату мора очекивати постојање затвореничких логора.
_ Стране агенције јављају да је канадски генерал рекао да вој- | на интервенција — не би окончала Кронролице у Босни и |
Херцеговини.
Канадски генерал јр рекао да насупрот Заливу, у Босни не- | ма икфраструктуре на којој би се могла изградити војна сила | нити простора где да се доведе и скупи.
Босна и Херцеговина је идеалан терен за герилу и за време | другог светског рата неколико немачких дивизија било је ан- | гажовано у бесплодном трагању за припадницима Титовог покрета отпора — подсетио је генерал Мекензи. |
„Рекао бих да европске | државе и УН имају дужност и | право на мешање како би раз- | оружале оне који хоће да уби- | јају. То не значи подстицај на | рат, већ спречити рат“, прецизирао је шеф Папине владе, најављујући да ће Ватикан „у потпуности подржати сваку | интервенцију у БиХ“. „То је | право у корист човечанства, а | ми то чинимо за све хришћа- | не и Муслимане“. За Папу нема дилеме: данас је Босна највећи скандал са којим се суочава човечанство.
Овакав иступ Ватикана без | преседана данас је у оштро | сроченом уводнику искористио Фијатов дневник „Стам- | па“, подсећајући „групу кукавица какви јесу шефови Европе и Запада за неке једностав- | не идеје које је изнео Папа“.
„Логор је логор, без обзира на то које је људско биће које се тамо злоставља и убија“. |
И. МИМИЦА
| не,
БОРБА 3 | ДНЕВНИК 2УБОТА — НЕДЕЉА 8— 9 АВГУСТ 1992. ГОДИНЕ 5
ВАТИКАН И ИТАЛИЈА О НАВОДНИМ КОНЦ-ЛОГОРИМА У БОСНИ
ечи без преседана
Став владе у Риму остао потпуно у сенци енергичног и ратоборног захтева | Ивана Павла П да треба што пре војно интервенисати
| ДР РАДОВАН КАРА| ЏИЋ 3A BBC
| Услови у | логорима | лоши
Лондон, — Вођа босанских Срба Радована Караџић демантовао је јуче да се муслимански и хрватски затворени-
| ци систематски убијају или | муче у заточеничким логори-
ма, али је признао да су услови у овим логорима лоши.
Караџић је реаговао на језиве новинске извештаје о свирепости и на фотографије измршавелих затвореника у логорима које су обишле свет у четвртак. Он је рекао да у многим областима северне и источне Босне које су заузели
| Срби влада несташица хране.
Када је радио-репортер Би-би-си-ја приметио да су неки затворски стражари и чиновници очигледно добро храње-
|| ни, Караџић је рекао: „Стража-
ри су можда злоупотребљава-
| ли расподелу хране. Мораће| мо то да истражимо, пошто је | очигледно да су они имали до| вољно хране, а затвореници
“
Караџић је рекао да логоре контролишу цивилне власти и да ће „он извршити притисак
| на цивилну полицију да уста| нови шта се догађа у затвору
(Омарска) и исправе све што је тамо онако како не ваља.
Караџић је поновио своје
| обећање да пе дозволити Ме| ђународном комитету Црве-
ног крста и Уједињеним нацијама приступовим логорима. (Ројтер)
Ма колико страшна била (још недоказана) чињеница постојања концлагера, готово да је у истој мери страшна њена политичка и информативна злоупотреба
Пише: Момчило Ђорговић
омас Најлс, помоћник
америчког _ државног
секретара, на једвите јаде је прекјуче у конгресном поткомитету за Европу, охладио покушај да се пропагандна кампања о наводним искључиво српским концентрационим логорима у БиХ и СР јутославији доведе до усијања и до неопозиве осуде само једне стране у сукобу (Срба), и тако оправда свака могућа мера коју би међународна заједница, САД и Европа предузели у Бермудском троуглу Балкана (а пре свега војна интервенција), и која би била ексклузивно усмерена против само једне стране, што би аутоматски довело до савезништва „међународних спасилаца“ с Муслиманима и Хрватима. Ма колико страшна била (још недоказана) чињеница постојања конц-лагера, готово је у истој мери страшна њена политичка и информативна злоупотреба. Злокобан је и трагичан покушај да се концлогорске тортуре инструментализују, као што је то у делу међународне заједнице очигледно, и претворе у победничке поене за балканске сепаратисте. Свакако да се ни Срби, ни Хрвати,
ни Муслимани не могу амнестирати, уколико би оправдање за властите логоре тражили у томе што они (тј. логори), постоје већ код других. Уколико би се признао тај резон дошло би се до регресивне спирале тоталног уништења. Али утолико пре у међународној заједници се не би смела ни једна страна у сукобу унапред, и на основу предрасудних симпатија и антипатија, проглашавати невином и допустити јој да без обзира на сопствена злодела, од истих таквих злодела противничке стране прави монету за поткусуривање својих политичких циљева. А да таквих покушаја има, сведоче и најновије опомене рецимо генерала Мекензија који је по повратку у Вашингтон изјавио да се „босанском руководству мора рећи, јасно и гласно, да не рачуна на неку међународну интервенцију. Изетбеговић би то морао најзад да схвати и после тога би претпостављам, почео да преговара са Србима из БиХ“.
окушај америчких и
немачких медија да
концлогоре нађу само код Срба одлучно је побио не само Томас Најлс, и са резервом прокоментарисао Буш, већ и Међународни одбор Црвеног крста у Загребу. Његови представници су установили да постоје логори на
свим зараћеним странама у БиХ и да све зараћене стране крше основна начела хуманитарног међународног права. А на питање ко држи логоре, представници МОЦК су одговорили да се то по географској карти може одредити. Испало је да од девет познатих два држе Срби, а остало Муслимани и Хрвати. Када су били замољени да прокоментаришу оптужбу из Сарајева да је на српској страни 96 логора — одговор је био да они „не желе говорити о пропаганди“.
Па ако тако стоје ствари, онда би међународна јавност пре него што крене у медијски картеч и оправдану забринутост за уништавање невиних људи морала од балканских
· тужитеља, ма ко био, тражити
списак и њихових грехова, јер они сигурно постоје. Нови балкански ратови прете да буду нешто најстрашније што је свет видео, са невиђеном политичком ·перфидношћу и крволочношћу која би и за Маркиза де Сада и Жорж Батаја била парализирајући ток. Свет никада није до краја сазнао истину о концлогору у Јасеновцу за време другог светског рата у коме је НДХ систематски уништавала поглавито Србе. Саучесници и виновници такве политике дуго су се крили по свету, а данас су било они или њихови идејни потомци утицајни у Хрватској.
Наравно да данас Србима то не сме бити оправдање да на исти начин намире крв и историјску правду, јер би их та одмазда с правом одвела на оптуженичку клупу за ратне злочине и уврстила у расистичке народе.
Ни муслиманско стварање конц-логора не може се ничим оправдати па ни чињеницом да су они у тежем положају зато јер на Балкану немаЈУ матицу државу (како то покушавају да објасне неки припадници делегације КЕБС-а).
тварање _ концлогора,
после свега што се на
Балкану догодилио, за нас који овде живимо и изблиза доживљавамо узајамну размену мржње, није нешто неочекивано. Неочекивано је то што се свет тек сада ужасава над оним што су делом и они сами произвели. Сепаратним подржавањем или осудом само једне стране (као што се и до сада углавном чинило) тај свет неће зауставити балканску катаклизму, а понајмање војном интервенцијом. Као што рече канадски генерал Мекензи, треба учинити свима босанским нацијама јасним то да су искључиво упућени једни на друге и да само узајамним преговарањима и уступцима могу рат и завршиTH. „TAPJIMJAH“, дон
лон-
Срамота логора
Омарска
„Не желим да лажем, али не могу ни да вам кажем истину“, рекао нам је до скелета осушени младић упалих очију и мршавих дрхтећих руку, док је халапљиво, попут изгладнелог пса, јео разводњени пасуљ.
Време је ручка у логору или „центру за испитивање“ Омарска, недалеко од Приједора, у североисточној Босни, где полиција босанских Срба држи муслиманске заточенике.
Интерници су _ ужасно мршави, кост и кожа: неки изгледају као живи лешеви, са кожом попут пергамента 06мотанов око руку, а из очију им избија празнина, типична за затворенике који не знају шта их чека. Затвореници, или интерници, излазе из велике бараке боје рђе, у групама по 30...
У добро одржаваној кухињи опет се постројавају и чекају да добију своју порцију: пасуљ помешан са мрвицама како би га било више и комад хлеба, који — седећи за металним столовима — прождиру у тишини, пре него што ће се брзо и послушно постројити поред врата, а затим опет у трку, вратити преко дворишта до баргке. Оброк траје 5 минута и изгледа да је једини у току дана. Затим се појављује друга група од тридесет затвореника и трчи преко дворишта...
„Прво ћу да поједем, па онда да говорим“ — каже Себахудин Елезовић. „Сваки дан је исти као овај. Ништа не радимо и чекамо да једемо. Старе људе и децу негде шаљу, али не знам где. Испитују нас. Пошто знам да се ништа не може сакрити, говорим истину и надам се да ће све бити у реду. Уколико сам крив, мораћу да се суочим са последицама. Говорим у своје име — мене лично нико није пипнуо,“ Тим речима, не желећи више ништа да каже пошто су се војници приближили, Себахудин устаје од стола како би уступио место следећој групи.
Већина _ интернираца je очигледно превише преплашена да би говорили. Одбили смо да разговарамо са људима које су власти одабрале пошто смо желели да сами изабергмо своје саговорнике.
Метална барака боје рђе, очигледно, крије неку тајну. Тајму коју међународне организације морају да открију, како би се мијазма лажи, пропаганде, претеривања, негирања, поређења са нацистичким холокаустом, тврдњи и оповргавања постојања концентрационих логора, разоткрила до
краја. ЕдВ