Borba, Sep 02, 1996, page 10
„Важно је колико човек има од живота и шта у животу учини од себе, од своје средине и свога потомства“, записао је Иво Андрић у „Травничкој хроници“, а његов сународник Петар Кочић пише својој жени Милки 1907. године из Црне куће у Бања Луци: „Како живили да живили — умријећемо и иза нас ће остати успомена да смо се жртвовали за свој народ“.
Кочићеве „тужна Босња“
Овог тек минулог августа, једне, не баш сунчане 1996. године за човечанство, готово 120 година од рођења и пуних осамдесет од смрти, сетили смо се Петра Кочића, нашег великог књижевника и „борца за социјалну правду“, како забележише хроничари његовог времена и живота. Андрић је о њему кратко рекао: „Петар Кочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саопшти оно што је имао да каже људима свога језика“. -
Творац ликова Давид
пе
— Док сам био у Бањалуци знао сам да се духовност једног народа · не брани на фронту. Рекао сам „Упалимо сва светла на Позоришту“. · Кад ми је било тешко,
одем у бањалучки парк где је Кочићев споменик, кога је урадио Аугустинчић и разговарам с њим, „деда, да те питам“. Доделили су ми стан у Бањалуци, вратио сам га за ратну сирочад. Дедини и моји Змијанци су много изгинули у овом последњем рату, прича Петар Павић, Кочићев унук.
Штрпца, Симеона Ђака, Мрачајског проте и Мргуда, аутор „Јазавца пред судом“, „Јаблана“, „Гроба Слатке душе“, „Са планине и испод планине“, рођен у Стричићима на Змијању 1877. године, завршио је живот 27. августа 1916. године у зору у Душевној болници у Београду. Немирног духа, претурио је много тешких „земана“ и горких „зулума“, а своју „тужну Босну“ носио у срцу.
Да ли смо се довољно одужили остаје савременицима да одговоре, тек иза њега остају његова дела, а као знакови подсећања традиционални _ Кочићев
Ове године навршило се 119 година од рођења и осамдесет ОД смрти књижевника Петра Кочића. Немирни дух славног писца и борца за социјалну правду, наследио је његов унук Петар Павић, који живи у Београду.
збор на Змијању сваког ав-
густа, његов Споменик у срцу Бања Луке, струисана родна кућа у засеоку Кочићи у Стричићима, основна школа у селу са његовим именом, па и први Кабаре у Загребу под именом „Јазавац“, низ прослављених глумаца у улози Давида Штрпца којима је ова улога била најзначајнији професионални изазов.
И, решење Скупштине града Београда из 1991. којим се одобрава подизање Споменика Петру Кочићу у Београду у Улици Орловића Павла 18 (општина Врачар), у којој је неко време писац живео са супругом
лимо светла позориште
Патер Кочић = Ба Би сво ну со ону.
Милком, а до дана данашњег његови потомци.
Његов унук Петар Павић живи у Београду и преузео је тешко бреме да иза себе остави све онако „по реду“ о свом деди.
Цео живот је позериште
— Није лако бити унук славног деде, па ме често и зову „неславни унук славног деде“ Али, ако ишта носим од свог деде, онда је то исти онај његов немирни дух. Добио сам и име по деди, каже Петар Павић, син Кочићеве кћерке Душице, која је добила име по сељаку из приповетке „Гроб Слатке душе“.
Петар Кочић и. његова
, УНУК ПЕТРА КОЧИЋА
рекон-.
1992. године.
жена Милка имали су сина првенца Слободана, који је добио име по слободи за коју се толико писац, народни трибун и знаменити Србин, борио. Али, Слободан је у трећој години умро од туберкулозе и сахрањен у Београду. Касније се, 1914. године родила кћерка Душица, која оца није ни упознала. Душица Кочић Павић била је вишегодишњи управник библиотеке „Петар Кочић“ на Врачару. Памте је по благој приро-
ди, баш као што јој је и
име говорило.
— Наша кућа на Чубури, где је мој деда живео свега два-три месеца била је права „босанска амбасада“ за све оне који су долазили из дедине „тужне Босне“. ја сам у њој живео тридесетак година. Данас ту живи једна од моје две сестре, прича Петар — унук.
А, „тужна Босна“ остаде иза Кочића и доживи поново своје тужне дане „тамног вилајета“ с краја овог века. Кад је Кочић дошао у Београд 1895: године, избачен из Сарајевске гимназије, прву ноћ се 0о6рео на Калемегљану и кад га је полицајац питао „одакле си“, одговорио је „из тужне Босне“, и тако остаде, до данас.
Кочић је био међу најбо-|
љима у Првој београдској гимназији, где је почео и прве књижевне кораке, а наставио на студијама у Бечу. Али, увек се враћао свом Београду и после службовања у другим местима. Унук је завршио класичну гимназију и књижевност у Београду. Већ са 18 година био је најмлађи управник Омладинског хотела „Јадранка“ у Цавтату.
Прве новинарске кораке
направио је у „Студенту“, а глумачке — у војсци, у Бјеловару где је покренуо позориште. Немирног духа као и деда, Петра је било свугде по мало. Дванаест година је био секретар Секције за културу Градске
"конференције ССРН, уред-_.
Умук Кочиће, Петар Павић „слеће“ у Бањелучко пезормште, карикатура Рајха Пумшића,
ник „Сусрета“, новинар Змајевог дечијег часописа, „Политике“, покретач са Николом Караклајићем емисије „Вече уз радио“, један од оснивача Позоришта „Дадов“, секретар Културно-просветне заједнице Београд.
Али, немирни дедин дух долази до изражаја, немирне 1991. године.
— Позову ме из Бањалучког позоришта, једног од најлепших на нашим просторима. Пошаљем молбу, а да породица и није знала. Тог лета сам се од-
' марао у Улцињу и размиш-
љао, кад један дан — траже ме преко разгласа на плажи и јављају да ме је Скупштина општине Бања Лука изабрала за директора. Уплашим се, прича Петар млађи.
Дезввд Штрбац помево у Бање Луце Већ 2. октобра „Ласти-
ним“ ноћним аутобусом био је у пола седам у Бања-
из Бања Луке у 6,35, стижем у Сарајево у 9,30 часова и одседнем у Хотелу „Београд“, јер ја сам из Београда. На састанак Фонда стижем у 11,05, понесем противавионске метке у разним бојама и поделим присутнима. Кажем им „ја долазим из Бања Луке“. Позориште у Бања Луци је,
ипак, добијало паре из са--
рајевског Фонда. · ;
Можда баш и због дединог дух, којим је унук обављао посао.
— У то време смо у Бањалучком позоришту организовали три премијере за три дана. Довео сам редитеља Владимира Лазића са представом „Зора на Истоку“ и Петра Зеца са Фејдоовом „Идемо у лов“. Подигли смо после доста време-
на и позоришну завесу, та- |
писерију Мерсада Бербера са мотивима старе Бања Луке. Једном приликом
случајно смо Петар Зец и
ја у ложионици нашли бисту Краља Петра 1, који је основао Бањалучко позориште. Данас је у холу Позоришта, а новинари су тада писали „два Петра отББиЈа Петра 1“, прича Павић, - Бетатија архива
У Бања Луци је био до марта 1993. године. Данас је опет у свом и дедином Београду. Самостални је новинар. Пише фељтон о деди „Кочић и Београд“. Својим дугом сматра и „Породичну хронику Кочића“, коју су започели мајка Душица и отац Боривоје Павић, публициста. Срећан је што се приватна ар-
= хива о Петру Кочићу, сва-
ким даном, упорним трагањем, обогаћује.
— Пронашао сам прво издање „Са планине и испод планине“ случајно у једној антикварници, коју је мој деда поклонио директору Српске гимназије у Скопљу, док је био тамо професор. Поводом осни-
Петар, али Павић.
= — Могао сам да променим презиме Павић у Кочић. Онда бих ја био сада живи Петар Кочић. Али нисам. Није лако бити унук славног деде. Мало остаје наследника. Ја немам деце. Дедин син — првенац је ум-
ро. Рођени брат Петра Кочића, Илија није се женио. Био је калуђер. Данас је жив дедин синовац, по имену Петар Кочић. Он је секретар Гимнастичког савеза Југославије. Петар Кочић живи и у Сомбору. Мислим да је уредник тамошњег ТВ студија, али он нам није блиска веза из фамилије. Тако, ето ја имам само дедино име. Али, и немирни дух, каже Павић.
лучком позоришту. Тамо га, због духа с којим је приступио послу, прозваше Давид Штрбац.
— Долазим у зграду, а оно иза бине пише „Уа Србија“, ваљда поручено мени, јер долазим из Србије. Један ратник из Позоришта, муслиман, брзо то избриса. Рат је већ почињао. Позоришта у Босни и Херцеговини су паре добијала из Фонда за културу из Сарајева на чијем челу је био Хрват. Од осам позоришта у Босни и Херцеговини те
„године су била два Србина управника. Кренем возом“
~“ ~ ~
вања Задужбине Петра Кочића, поклонио сам треће
__ издање те књиге, штампа-
но у Загребу 1906. године, председнику Милошевићу. Сада, у суботу, 24. августа организовали смо парастост великом књижевнику, који је сахрањен на Велику госпојину 1916. године, а 1922. године пребачен на Гробље великана. О леди има још доста тога неоткривеног. Доста писама и забелешки је још необјављено. Све је то сада мој дуг, каже унук славног деде Петра Кочића. · .. - _.