Borba, Apr 27, 2000, page 8
ала нова прозна књига истакнутог књижевног ствараоца Мира Вуксановића, салржајесм и структуром веома изазовна, слови као "Азбучни роман у 878 прича о ријсчима“, остаје отворено питање у којој је мјери ово штиво роман или вијенац прича, а у којој је мјери нешто више од тога, нешто особено и слојсвито. Не можемо се, наиме, помирити с тим да су ово само приче. Ово јесу приче, носе вишеслојан живот, љулске сулбине, приповједачку арому. Али, постоји и њихова друга, продубљена страна. Стога бисмо се прије опрелијелили за тврлњу да је ово луховни лексикон пишчевог завичаја, што књизи не ремети накану аутора ла је сврста у прозне творевине (роман или прича).
Сам наслов "Сенољ гора" већ тражи толковање и аутор га нули. По њему, овај наслов салржи два појма. Јелан је фиксан, стамен, општи – Семољ, што би значило згуснуту масу, нешто обимно, опасно, непроходно, Други појам био би флексибилан. Аутор је хтио ла то буле гора, а могао је рећи трава, тама, магла, камење, снијег и многи други слементи природног околиша. Могло је, лаклс, и Семољ магла, Семољ трава, али и Семољ
ријечи. Можла овакво тумачење,“
мала је темељено на одговарајућој олредници из књиге, може значити појелностављивање. Јер, ипак се рали о метафори, о симболици. Семољ бисмо могли схватити и као велики густиш времена и живота
_ кроз који се пробијају ове ријечи да би оживјесле и живјсле на нов начин. Како смо наговијестили, књигу твори 878 кратких прозних штива пореланих по азбучном релу наслова - ријечи које се тумаче и оживљавају. Штива на особен начин, комбинацијом животног искуства, књижевне евокације и струке аутора, тумаче своје наслове, па књига у цјелини одише лексикографском аромом. Ради се о језичкој грађи, наслагама из ауторовог 3авичаја, ријечима (именицама, глаголима, придјевима и сл) које су, или одавно ван употребе или локализоване на ограниченом простору. Значи, ови литерарни записи не би се могли сматрати само причама у класичном смислу. Истина, ланас је неглашњи појам приче и романа превазиђен низом околности. Јавили су се нови облици књижевног казивања који се, тражећи своје мјесто, отимају о давно уведене појмове приче и романа, а сматрају их модерним, постмодерним, авангарлним, поставангардним,.. Но, мора им се наћи мјесто на мапи савремене књижевне продукције.
згледа ла се много тога најсигурније осјећа у корпусу прича или романа. Јасно, ово се не односи сасвим на штива Мира Вуксановића. Она по многим компонентама јесу најближа краткој причи.
Наиме, Миро Вуксановић, човјек богатог књижевног искуства и образовања, односно обавијештености, није ове кратке а садржајем богате записе без разлога назвао причама. Напротив, учинио је то с разлогом, смишљено. Прихватамо ла су то приче, мада необичне, али
проза и поезија
УХОВНИ лексикон завичаја
инсистирамо ла су онс:још нешто нешто богатије и слојсвитије, да не
кажемо лрагоцјеније ол саме приче. Ово су, поновимо и нагласимо то, прозни записи који су резултат обимног истраживања и осмишљеног казивања.
Миро Вуксановић, гралећи при-
чу око сваког од ових појмова, сли-
едила мама
ка живот који је минуо, живот који траје, живот који живи иза ријечи. Много животних околности он смјешта иза једне ријечи. А свака од тих ријечи казује о људима, води их кроз разне поступке, сваковрсне односе. Тумачећи те, углавном прастаре, ријечи аутор ствара књижевно уобличени амбијент за враћање тих ријечи у живот, стварни и књижевни вишезначни. Стога аутор и инсистира више на функционалности него на стимологији ријечи.
Има овдје нечег од оног Вуковог приступа тумачењу и описивању живота. Кроз тумачење само једне ријечи чија звонкост и етимолошка загонстност увијек лјелују изазовно, аутор нас води кроз сва три значења која једна ријеч има да би нам саопштио њену пуну функцију. А да би то постигао, он ријечи уткива у литерарни текст, не суво стручни, енциклопедијски, а ни чисто литерарни текст, не суво стручни, енциклопедијски, а ни чисто литерарни, имагинарни. Све је то увезано. Вуксановић сваки пут од ријечи гради то што смо назвали
причом, али он истовремено тумачи свестрано ту ријеч. Аутор тако пише о људима, миљсу у комс живе, њиховим карактерима, навикама, обичајима, односима, радним активностима... Трагајући за овим ријечима, он је истоврсмено трагао и за свим њиховим могућим значењима којих је често више, а затим за текстом и реченицом (дакле за причом, кратком као у наролу) у којој свака од тих ријечи сигурно
ункционише, открива се, зрачи.
у се аутор лотиче свих сфера љулског живљења: судбина, карактера, морала, нараво, етнографских обиљежја итд. Дотиче се и природног
амбијента у коме човјек живи, вјерује, баја, загонета, ствара. Тусуин мјерила за вредновање човјека, његових етничких начела и поступака, злобе, мржње, зависти... Осјећа се ту и социолошки аспект гледања на људе и живот.
Много је у овој књизи појмова, категорија, језичких и духовних обрта. Да би се све то обрадило и исказало ваљало је посматрати живот из разних аспеката. Миро Вуксановић, дакле, није само књижевни посленик. Он се, може се слоболно рећи, овом приликом освједочио и као научни стваралац. Поред књижевног, његова књига има културолошки, етнографски, лексикографски, лингвистички и лруге валере. У њој је обрађено огромно језичко благо - око 880 појмова.
И да закључимо - могу се ови дивни записи гледати као приче, читати тако, али би то за њих била штета, умањило би њихов значај и функцију. Ово је знатно више од тога - струка, наука, ентузијазам.
Светозар Радоњић Рас
Певање из живота
шест кола олвија се нова стихозбирка Боре Млалсновића (Бастав кол Крупња, 1934), пссинка који од прве објављене пссме (1954) устрајно пише, објављује
књиге и живи поезију. Наслов "Овде гле стојим" објелињује кола: "Полаци од песка", "Вечерњи акор-
ди", "Кућа моје мајке", "Ноћно тка-
ње", "Све је њено" и "Промичу сенке". Кола су компонована по тематској сродности; салржајно и композиционо творе комплексну стихозбирку. сснички и стваралачки крело Младеновић истиче у првој песми циклуса ("Полаци од песка") "Напомена пре почетка песме" ("Нипошто узбуђивање, употреба патстике/ не скрнавити пејзаже, ни чедну приролу/ којој смо узели све што је вредно,/ не опонашати бога Бахуса/ достојанствено при баратању појмовима/ да се ништа не озледи; брижност за све промашаје... никако призивати знања Езре Паунда и лексикона, /пустити срце ла тка ћилим по својој мери". И, лоиста, Млаленовић пише и дише поезију у склалу са својим "песничким начелом". Стихована аутопостика попут флуида струји кроз опесмотворене теме, а песник "опрезно из слова 5 слово,/ из чина у чин / из реза у рез“, у персонални оквир особеног песничког јаства ставља и низ других стања која у видном пољу лирског субјекта сведоче ововремено. Али, на прозору ововременог указују се песнику визије идеја и идеала, испуњене емоционално-есенцијалним набојем, које у подлогу за песму, у њено животно ткање, сплићу нити егзистенцијалне драме исписане и на другим просторима.
аденовићева песма је дожи-
вљена. Спознајна. Песник следи песника у себи и кроз триптих, инспирисан животом и судбином песника и пријатеља Благоја Којића, кроз тон и ток песме провлачи фатум овоземаљског, а песничку и животну пустоловину оличава у слојевитом певању са бременитим смисаоним значењима. Из самих певања пулсира дубински смисао и васпоставља духовну везу са дискурсом универзалне с/мисаоности. Нота резигнираности сугерише "егзистенцијално разочарење и замор" са широким скалама асоцијативних значења и зрачења. Јер, Бора Младеновић је главни јунак своје поезије, и кроз доживљсено, и оно у себи, кроз мноштво слика и призора ствара лирику пуног замаха и захвата. Њен језик је "пунокрван и пунозначан, поуздан, приближан такозваном обичном говору а, у исти мах, поетски == релевантан" (С. Игњатовић). Кола "Кућа моје мајке", "Ноћно ткање", "Све је њено" и "Промичу сенке" уверавају ла је реч о песнику аутентичне - животне инспирације чије лело завређује помније читање. И рашчитавање. _
Мирослав Тодоровић
Из
сеоског живота
аучно лруштво у Струги "Браћа Миладиновци", објавило је заиста врелну
чарао пејзаже за све врсте читалаца. Неке
тва".
баре", или удбаш из сликовите приче "Кле-
_ 27. април 2000. |
Два хаику песника
рофссор Живан Живковић својевремено је изнео тврдњу да хаику посзија јесте "најнегованији (и најпревођенији,прим. Н. М.) књижевни
жанр у нашој литератури". Ипак,
стваралаца са изграђеним, самосвојним и препознатљивим хаику рукописима и данас има мало (као позитивне примере навешћу Мирјану Божин, Бојана Јовановића или Љубомира Драговића). У том контексту и две у наслову споменуте новоизашле _ ханку збирке, иако сасвим корсктне, без проблематичних експериментисања формом или садржином, на моменте чак са знатним креативним узлетима, суштински не доносе ништа ново у све разгранатијој али и униформнијој ломаћој хаику продукцији, Футогу от оооо
005
| МС | 2 ЛРАТИМУК |
%
| МУКА | (=: |
затуре
ЛОС
А
Мег [опеле55
Хаику првенац Зорана Р. Ковачевића (1950) "Крило галеба" јесте стихозбирка рскао бих у најбољем, класичном хаику духу, са око 160 опсервација на теме из света природе, са јасним симболичким набојем и изразитом пиктуралношћу. Зоран Р. Ковачевић је песник-сликар који у окриљу природе, са приљежно-
НА
шћу и преданошћу хаику летописца бележи појавне манифестације света који га окружује. Веран је класичној слоговној форми баш као што се у његовим хаикуима такође јасно може уочити и реч која (нејпосредно детерминише годишње доба у којем је песма настајала. "Саживљен с природом, песник не само ла себе ретко експонира у тим радосним сликама, већ ћемо тешко ту и наћи човсков траг", истиче Мома Димић у инспиративном, и за разумевање Ковачевићевог тростиховља значајном поговору књизи.
Душан Гладић (1959) јесте песник нешто познатији у ломаћим хаику круговима, већ награђиван за свој хаику, па су и очекивања од његове друге књиге писане у овој форми сразмерно већа. Гладићева збирка "Зимска осама" садржи педесетак хаику песама објављених двојезично на српском и енглеском, (а не "46 ханку стиха", како у несувислом и незгодно писаном предговору примећује Александар Обровски), од којих смо неколицину већ имали прилике да читамо у његовој претходној збирци "Снокрадице" (Оџаци, 1996).
И док су Ковачевићеви хаикун ближи старојапанским узорима лишени човековог експлицитног присуства, Гладићев хаику јесте субјективнији, нешто слободније схваћен и много ближи европској књижевној традицији. У тежњи за украшавањем говора, што је иначе страно хаику духу, Душан Гладић често посеже за инверзијама и непотребним лиризацијама - без чега би његова књига свакако била неупоредиво боља. Ипак, уколико је Ковачевићев рукопис уједначенији и збирка стилски кохерентнија онда је Гладићева разноврснија са много већим бројем појединачно успелих песама - импресија које овог аутора, упркос споменутим недостацима, сврставају у ред наших значајнијих ханђина.
Небојша Миленковић
Летопис Матице српске
Мартовска и априлска свеска 2000.
мартовском броју "Летописа Матице српске" о6јављен је текст Данице Петровић "Свети Сава и ми, његово стало несабрано", посвећено 2000. годишњици хришћанства, у коме аутор пише аналитички о стварању култа Светог Саве и хришћанским изворима на којима се напајао. Објављени су дневнички записи "Нишко пролеће 1999" Миодрага Петровића и "Западна подсвест" Драгомира Попиовакова, настали у време НАТО агресије на нашу земљу, који су сведочења и ол-
Априлски број најстаријег српског књижевног часолиса лоноси слово Мирослава Пантића,о преланом матичару Младену Лесковцу и реч Светозара Петровића о врсном проучаваоцу српске средњовековне књижевности Ралмили Маринковић, добитнику награде "Млален Лесковац". Објављен је текст Миљана Мојашсевића о новоме издању Гетеовог "Фауста", спистоле Фрилриха Хеллерлина и Георгија Ефрона, као и огледи Волфа
атни звуци ништавила
оман "Прислушкивање", који је био у конкуренцији за НИН-ову награду, један је од многих који обрађују ратна збивања и човска у њима, али један од решких који та дешавања посматра кроз призму онога "који ослушкује". Сви ликови у роману су пошенцијални рашници са сташусом цивила у сталној приправности. Наоко лежеран однос који имају, јер седе у башти млечног ресторана и чекају свој ред да плате "туру"“ заправо је маска за грч њиховог бића окренушог ка унутра, али будног за сваки нови звук. У ствари, роман представља звуком окарактшерисан рап, и бића која тај звук прислушкују. Њима је звук још једини начин да се одреде у простору, било да је тај звук претећи прасак бомби, завијање сирена, било да су то речи које они изговарају. Свеопшта егзистенција очитава
се кроз вербализацију проживље-
ног. Свака нова информација препричава се, свака мисао износи. Не тежи се задржавању и промишљању, већ што бржој обради података и њиховим даљим прослеђивањем. Роман је због тога композиционо решен у три главна паралелна тока, кроз које струји информација. Први ток прати групу младих људи у башти и карактерише га стални дијалог, без икаквог нараторског коментара. Други композициони ток је преписка и-мејлом између главног лика и његовог пријатеља у иностранству, у којој се инсистира на тражењу и пружању информација. И трећи ток, у ком се прати љубавна прича - која се, иначе, не догађа нити преживљава, него се о њој говори, те се
она не издваја као самостална, него је уткана у претходна два тока.
Непостојање дистанце, јер роман је настао у време агресије, лозвољава аутору ла унесе сирову локументарност. Она се огледа у фразама (бембање - бомбарловање, клистир конзерве - касешне бомбе, папалаћи ПЛД. /сихолошко-пропагандна дејства/, Ми смо Цигани - Аеродром је десно), кроз слике и догађаје (Цигани праве роштиљ у напуштеној грађевини - подсећање на Ђурђевдан; Војник носи корде, а девојка пушку) и кроз лични доживљај раша који се дирекшно преноси на папир.
Зоран Ђирић је у "Лрислушкивању", његовом другом роману, пружио слику савременог човека који брине о сину и претура по празним боцама парфема и празним боцама вискија не би ли изабрао најомиљенију, слуша рокенрол и пише роман у башти млечног ресторана. Али пише и о-несрећној генерацији која трага за задовољством ван граница дозвољеног, празни се сплаварењем, чезне за местом на коме ће бити сигурна у свој опстанак, жели да некуд оде одавде.
"Прислушкивање" је роман о коме ће се тек писати. Припада новијој савременој прози насталој на југу Србије, која међутим не болује од језика обогаћеног "завичајним", нити од "враћања коренима". Свет виђен оком писца урбаног наћи ће своје поклонике првенствено у млађим генерацијама, али ће заинтересовати и оне који нишлијску и станковићевску слику овога краја имају као једини параметар за оцењивање стваралаштва које долази са југа.
Драгана Митровић
Могућности колажирања
њижевни првенац Драгана Ристића, роман "Повратак радозналог ковача" писан је-
у новој, сасвим необичној форми. Ова новина је свакако израз спо-
собности овог аутора. И до сада су прозаисти користили одломке из других књижевних дела, ипак, Ристић то чини заиста на својствен начин. У овом роману имамо један јак лрамски текст у целости уз измене и допуне аутора ("Инструкција", Е. Јонеско), одломак
књигу кратких прича из сеоског живо-
та познатог књижевника из Параћина професора Томислава Ђокића. Књигу је рецензирала призната књижевница Милица Мићић Димовска и Петко Домазстовски, књижевник из Струге. Рецензенти су лобро приметили ла "први део његове књиге чине приче које имају андрићевско-глишићевски тон, нечег хроничарског и мистичног, а све скупа врло црног и трагичног". . | Приче је књижевник везао за свој завичај око Мораве, где је врло успело и блиско до-
приче у основи имају фолклорну потку, бројна постична места која оплемењују. Таква је "Лепа Вила".
Мишљења смо да су најуспелије приче везане за време после П светског рата. Писац их је носио у себи врло дуго стварајући сликовите радње и врло уверљиве личности, То је истинита проза, уз употребу изворног народног говора родног Поморавља.
Ликови су толико уверљиви, стварносни ла се могу пренсти на ликовна платна. Такав је онај одметник, народни непријатељ из "Шу-
Можда је најуспелији трећи циклус причица пониклих на селу и строго везаних за психологију сељака и земље за коју је он чврсто прирастао и без које му нема не само удобног живота него опстанка уопште. Таква је кратка, али мало ремек-дело прича "Њива". Таква је и прича "Депеша", у којој је радња врло згуснута са наглим обртом догађаја.
Приче имају универзални карактер иако се помињу локалне личности и готово да све носе у себи неку трагику, злокоб.
др Радул Марковић
Велмар Јанковић, Зор "Милош Обилић" Јовг
овић се бав во 20. вск
јановић Г озно пес: рић.
вљач П
говори осионим и моћним из два бесомучно разарана града, из Ниша и Новог Сада. Летопис преноси интервју Саве Бабића са мађарским драмским писцем и есејистом Миклошем Хубаијесм, одломак из исобјављеног романа "Сандаљево писмо..." Ралослава Братића, те песме Ивана Растегорца, Радмиле Лазић, Данице Вукићевић, Уроша Зупана и Алексанлра Ђајића. У овоме броју Никша Стипчевић пише о форми и језику романа Светлане а Несторовић тумачи лраму Суботића, Михаило Павловић анализира "Свет искоса" Патрика Бесона, а Бојана Стој Сриско религи-
Шмида о приповеци "Поводањ" Ј. И. Замјатина и Дубравко Ђурић о два таласа америчке постмолерне посзије. Зорица Турјачанин се бави животним и стваралачким полдуларностима двојице писаца Крајишника, Петром Кочићем и Бранком Ћопићем, а Ралмила Гикић Петровић разговара са прозним писцем Добрилом Ненадићем, Поезијом и прозом заступљени су Тања Крагујевић, Ралован Бели Марковић, Димитрије Николајевић, Селва Бекр. Ремон Кено, Слоболан Мандић, Гојко Божовић, Чедомир Јаничић и Славица Гароња. У оба броја богат је блок књижевне критике о делима из текуће ачке пролукције.
из драме ("Сирано де Бержерак", Е. Ростан), полемичко писмо Умберта Ека, краћи одломак из романа "Робинсон Крусо" и ауторски текст који све то обједињује.
Књига је настала промишљено, с намером да изиритира читаоца ла размишља о животу и смрти, злу и добру, врлинама и глупостима. Аутор у предговору каже: "Ко пречита ову књигу неће више бити исти човек. Али, немојте је због тога оставити јер и онај ко је не прочита неће бити исти човек". Свеопшта криза човечанства узнемирава аутора, очигледно је да је вера у Бога ослабила, све је мање љубави и мирољубивости, нема покајања, срца су нам пуста уместо да булу испуњена вером, правдом и ралошћу. Све је мање разлика између лутака, машина и људи. После једног злочина човек тежи следећем (професор), после једне преваре иде се ка лругој, новац је све, и све купује.
Кала пажљиво прочитамо роман "Повратак ралозналог ковача" остајемо у лилеми, да ли нас знање удаљава или приближава Богу. Намеће се такође питање, шта је заправо човек, у ком је односу с Творцем2 Да ли је привид слобода индивидуе. Да ли смо сви скупа ипак зарал неке јединствене, нама још увек недокучиве силег Да ли је повратак Богу нужност и излаз или излаза нема, апокалипсу смо већ заслужили.
Тешко је проникнути у крајњу намеру Драгане Ристића, могућа су различита виђења и тумачења овог лела, а то је још јелан разлог више ла се овај роман прочита.
Душан М. Адски
Песма као завештање
есничка књига "Нити даљине" београдске песникиње и врсног новинара Марије Тарјевић посведочује нам давнашњу истину, да најлуже
трају оне књиге – (песничке и друге) које
се на директан или индиректан начин обраћају једном конкретном времену (најчешће прошлом) као најпоузданијем искуственом изворишту до гођ еног, да би се кон- У ституисала О , суштинска Марија Тарјеви. веза са временом потоњим (будућим), и тако само време сачувало као моћан субјекат певања. Таква је ова песничка књига којом једно време (оно прошло) бива завештано другом времену (оном будућем), као сећање, као атмосфера или као животна фактографи- ја. Будући сведоком и савремеником једног другог времена, не тако лавног и не тако давно прошлог, али зато посве различитог од времена садашњег, песникиња Марија Тарјевић се својом књигом обраћа оним унутрашњим тишинама и суштинама које су понајвећма њен живот из ране младости и левојаштва, при чему начином и постулком песничког опсервирања постиже да многе песме баш са становишта данашњег ишчитавања, имају скоро документаристичко - лирску самосвојност, пригушену звуковност и озбиљност брижне запитаности, која и те како живо конотира са свим оним што нам се и данас догађа, не само у тој "историјској стварности" него и у ономе што би Хегел назвао "континуитетом луха међу различи-
тим У
У 60-так песама, најчешће т.з. кратке форме, распоређених у пет изразито кохерентних песничких кругова ("Белутак", "Раскршће"; "Искон", "Невреме" и "Уклете сенке") мозаички, а по структури чврсте унутрашње версификацијске, лексички и по умећу коректне структуриране песничке архитектонике, књига
Нити даљине" логично затвара ту целовитост једног живог трајућег прошлог света, за кога никада,не бисмо могли рећи да је прошао, него да је заувек човеков свет, у коме се једино може артикулисати то крхко човеково духовно биће, све у времену и све од времена. Феномен времена, дакле, сами је конституент овога певања.
Песничка књига видљиве лепоте и у многим правцима видљивог вишег нивоа образовања и личне културе, у којој се чврсто утемељује етнички став о животу и времену, па и став о себи самом у њима! Бранислав Бојић
и стварно ||. ВИДЉИВО није
Гледање је
облик слепила док слике нас ПОСМаТрају ___ Што ниже капци падају ; све више видим
(Из збирке Додир та
Дом култу, Народна књига