Bosanska vila

Стр. 370

1909, БОСАНСКА ВИЛА 1908,

Бр. 20.

ревји вђ прозв“. Узмите на пример ма коју из горе наведених приповедака и сравните са Гогољевим „Портретомљ“ и увидећете колика је огромна сличност међу њима, јер у свима увиђате, како су Гогољ, и Тургењев запливали у област мпетицизма, где о реалности не може бити ни речи. Други Тургењевљеви радови и ако етоје на реалној основи, опет у много којечему оступају од натуралног кодекса. Таки су му радови „Исторли леџтенанта Егунова“, Бригадирђљ“ и „Неесчаснан“. Место обичног, општег и нормалног ви налазите нешто у толикој мери ексцентрично, да вас ова ексентричност задивљава. Исторта леџтенанта Егунова јако вас подсећа на „Бљглете лоди“ —- Максима Горког. Шрисајединимо ли овом мистичко-фантастичном и екецентричном писању повећу дозу песимизма, јасно видног у „Доводвно“ и „Стихотворевјихђ вђ прозв“, онда признати морамо да символисте имају право, кад веле да је и Тургењев биоу љубави са неким принципима њихове шкоде.

Не треба заборавити, да се Тургењев није прославио горе реченим радовима, али нам ови пскезују да је Тургењев предвидео погрешке у натурализму и тежио је да их поправи. Да ли је у овоме успео тешко је рећи, јер му ови радови изазваше различне критике: добре и рђаве. Једни му пребациваху, други га хваљаху. Данас му стављају у заслугу, што су по његовом примеру многи одступили од натуралистичног кодекса и дали главне радове у руској литератури. МЦ.

За последњих двадесст година јавило се у Русији много белетристичара, међу које убрајамо неколико силних снага на пољу лепе књижевности: Чехова, Шотапенка, Данченка, Корољенка, Гаршина, Надсона, Шолонског, Мајкова, Горког, Сибирјакина, Гоелавког, Гњедича, Стањуковића ит.д. У почетку свога рада сви су се држали натуралистичког правца, али су доцније неки од њих оступили од натуралистичког кодекса. Интересантно је то, да су баш ти писци и прославили руску литературу и нагонили странце, да неуморно преводе њихове боље ствари.

Књиге су изазивале јаче интересовање, ако би се“

писац јаче удалио од правила и фсрме натурализма. То нас наводи на мишљење, да је читалачкој публипи натурализам досадио као и романтизам и она тражаше звучне и поетичне стихове, ма да они описиваху нешто ексцентрично, ненормално и необично. Једном речју публици досадите дуги натурални описи,

микроскопски детаљи и простота обичног живота.

Она поче разликовати „прозу“ обичног живота од „појезије“, разумејући моменте, када се сила и дух подижу нечему вишем и идеалнијем а живот запламти јаким пламеном, те се пред човечијим очима откривају удаљене перспективе, које он не_могаде увидети у дане, а може бити и године једва приметног све-

тлуцања животног огња. За време владе романтизма књижевници је налажаху у прашумама Нила, Нијагаре и Амазона а данашњи је руски писци налазе у фабрици, школи, па и у преступничкој ћелији.) Тиме можемо објаснити успех символичних драма Ибзенових и Хауптманових. Радња у њиховим драмама догађа се свуда: у фабрици, у пољу, страћари, ћелији, палати и колеби, једном речју они свуда наилазе драгоцене бистре појезије. Најновија Хауптманова драма „Црвени петао“,.описује најобичнији судски доживљај а Ибзенова „Када мртви воскресну“ није фантастична драма, али је ипак необична, односно екецен-

· трична. Читајући ове радове осећате ојачање духовних

сила, како не могу произвести ни пеихолошки, ни историјски роман чисто натуралног правца.

Међу руским писцима који се удаљише од чисто правца убрајамо Гаршина, Надсона, Минског, Корољенка, Чехова, Горког, Фофанова, Ме-

натуралног

решковеког и т. д., но ни један се није јаче удаљио од натуралистичког кодекса као Гаршин.

В. М. Гаршинљ (1859—88), у свима радовима. описује нешто ексцентрично, нешто што не припада свима људима, једном речју нешто и сувише индивидуално. Он не обраћа апсолутно никакву пажњу на собе, у којима је становао његов јунак, њему је све једно какво је време на пољу, када се он прошетао, али за то више него икоји други руски писац обраћа пажњу на пеихологију јунакове душе — на његов т. в. унутарњи свет. Његови јунаци не мисле као обични људи, код њих наилазимо и сувише често хамлетовске рефлексије. Сам Гаршин дели све људ: на две категорије на: здраве, силне, пуне живота, свагда задовољне својом судбином. Таке сматра за филистере. Јунаци, кроз чија уста говори сам автор и поверава човечанству свсје осећаје и

људе он

тајне, престављају болесне, нервне, незадовољне животом, тужне и невеселе субјекте.

Године 1858. Гаршин пише: „Сви људи, које сам знао, деле се (међу осталим поделама, којих је много и много на пр. — умне и будале, Хамлете и Кихоте, лењштине и радне) на два реда, или још боље на две крајности: једни се осећају добро, други рђаво. Један живи и наслађава се сваким утиском, једе, радује се и весели .... Једном речју за таквог човека задовољство је главни процес живота а сазнање да живи, чиви га пеисказано ерећним. Други на против — позлати га — он гунђа. Све му је рђаво, успеси га у животу не задовољавају, просто човек неспособан да осећа задовољство, неспособан и квит!,...“ И ови неспособни људи да осећају задовољетво јављају се као омиљени Гаршинови јунаци У њих налазимо много ссећаја, више срца и одвећ часан характер и натуру (Скабичевекти).

Као што рекосмо рлније у свима својим радовима

1) „Воскресенје“ — Толстоја, „Лишенљи прављ“ — Потапенка .