Bosanska vila

Стр. 312

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 20.

Ако се муж и жена не воле, не слажу и једно друго кивно мрзи, нек се законом раскину ти тешки ланци брачни: нек им се у том случају даде слобода.

Скоро ће бити 20 година, како сам у свом дјелу Езојогла Ае! атоге, расправљао бракоразводни закон, и живо настојао да се установи. Надао сам се да ће бити убројан међу остале законе мога отачаства, ал се то до данас не испуни: Њезусловно је нуждан закон, да се брак разведе; њега желе и сретни младенци, да очувају достојанство повријеђено тирјанским оковима ; за њиме вапију клечећи они мученици брачни, које је усуд осудио, на најгрознију људску тор: туру; на робовање без наде на спасење; у јарам без одмора; на бич тешки без балзама; на мучење без надања !

Што се не да развод брака, зато неће људи ни да се жене; неће брака у својој кући, а траже што „боље“ што „више“, — иду и љубав воде у туђој кући, под туђим кровом, и живе од отимачине, од крађе, од харама.

То је тешка расцрвана и гнојава, погана рана нашег модернога брака; то је рак-рана нашег модернога друштва, која свуд наоколо распростире гробни смрад, и загушљиву плијесан, па се вата појединог породичног живота.

То су мијазми морални; то су мољци и који заразу и нечистоћу свукуд распростиру.“

Он наставља даље: „Ох, кад би свако новорођено дијете могло објавити свога правога оца; колике би се нашле живе, фаличне мјенице: која ерамота за „биологе“, који тако савјесно одређују право нашљедства. Каква би се ужасна слика издаје и пре. варе свукуд приказала.

Друштво би се наше претворило у једну руљу варалица, лажа отимача.“

На другом мјесту вели ово:

А најпошље, што се тиче рађања копилади и овијех бастарда (полутана) ја не могу осудити ни човјека ни жену. Ако мушкарац напада на чврстоћу и поштење жене, — мора да живи како му природа његова тражи. Но кад му друштво културно и његове установе сметају или не допуштају да ступи у брак, што не би и он гладан, настојао да подијели софру онога, који има да се и преједЈ.

А зар и она жена млада и лијепа, која се из чисте љубави удала за свога супруга, помисли да и он њу љуби и никога више, ал кад тамо, а она њега затече у загрљају какве љубазнице, или у кревету своје собарице, — зар таке жене немају право да се свете својим мужевима 2

Ето, таки се приказује наш модерни брак.

Сваки дом, то је један театар, у коме су муж и жема комендијаши, па одигравају дневно гадне призоре на очиглед дјеце своје и јавности.

Ту су лажи, ту претварања, ту срамота и ругоба. Невјера и превара нијесу једини мољци, који

подгризају темељ среће брачне; има још сваке врсте домаће неслоге, која потиче из неприлика и непарова брачнијех чланова.

Увијек је међу мужем и женом запето стање, које троши снагу животну, суши извор среће чистих овјећаја и њежности.

Такав је данас живот брачни нашег модернога друштва. „Хоћу да живим; пустите ме да живим, виче модерни човјек, ако му се стане приговарати.“

„Најбоље би било“, вели Мантегаца, „да се и за породицу примијеним у њу унесе она благотворна модерна инштитуција „удружења међусобних чланова помагача“, па свак на своју кућу да извјеси велики барјак за удружење сила и снаге мушке, за ортаклук у браку: Сви за једног, а „једна за све“!

Ето како пише П. Мантегаца, човјек који се родио а који и данас живи у кршћанској Италији, и који је, како и сам каже, добар кршћанин.

Кршћански запад, хоће тиме себе да уздигне и узвиси над источнијем народима, доказујући, да је ослобођењем жене, поставио одгој човјека у опште на здраве ноге, тиме га сретним учинио. Осуђује исток што му је жена запостављена; није школована, није еманципирана, није из кубе изведена. А када учењаци кршћански пишу историју педагогије, онда истичу, да је подигамија узрок била што се младеж није могла ваљано одгојити у источнијех народа. Доктор Штиглиц, професор пастирског богословља на свеучилишту у Загребу, пише у својој историји педагогије овако: „Многоженство, то је друга велика запрека, која стајаше узгоју на путу, код свих »/20-

сапураћ«, — народа. Та како ће успјевати узгој дјеце, гђе је у обитељи, прекинут вез међу оцем и мајком, тим најзнаменитим узгојним (акторима, — и

гђе срце мужа расцијепљено међу више жена, изазивље само њихову међусобну љубоморност и мржњу“. Тако је господине, баш тако! "Хвала Богу, кад таке васпитне запреке нема данас кршћански модерни запад, као што и Павле Мантегаца у поменутим рецима свједочи и показује чистоћу брачнога живота у модерном свијету. Та то је благословено стање на западу, кад свак који га

познаје може слободно рећи, — да бе до мало вре-

мена ишчезнути појам „моја жена“, и „твоја жена“ пред појмом „наша жена“, и наши мужеви.

Не велим да је тако у теорији, него у пракси модерне Европе и Америке.

Истина је да добру одгоју порода смета неслога и раздор међу оцем и мајком, због многоженства, неуредна живота, расцијепљена срца очева на много жена, а тако и срца материна на много мужева. Ми хришћани боље знамо, и о томе више искуство имамо, него ли они, које горди запад, „поганима“ назива.

А кад горди запад хоће да понизи исток, тада у првом реду иетиче: трговање са женскињем као робљем. Како се на истоку биране ђевојке купују и