Bosanska vila

Стр. 378

1902, БОСАНСКА ВИЛА 19082.

Бр. 21. и 22

вачку гимназију. Кад беше у другом разреду, умре му отац; али добри ђак Димитрије нађе очинске потпоре у тече свога, Настаса Петковића — Крелана, који беше телохранитељ кнезу Милошу. Арслан тако заволи Димитрија, и нудио је да га посини и да му остави све своје имање; ну „Димитрије не хте, да му не би замерили Арсланови ближи сродници. Затим је Димитрије ступио у богословију, коју је свршио ес одличним успехом.

Године 1858. буде постављен за учитеља основне школе у Параћину и учитељевао је до 1862. Године 1864. рукоположен је за ђакона, а 1862 за свештеника и одређен за капелана ондашњем проти јагодинском, доцније владици Јерониму.

Кад кнежевина Орбија прошири своје границе и извојева своју независност, настаде потреба да и српека црква са своје стране учини да се загладе трагови дугога ропетва. Таква потреба беше најосетнија у пиротском округу, после радова владике Еветатија. И бистроме оку великога јерарха српске цркве, митрополита Михаила, не беху остале неопажене све особине пок. Димитрија Цветковића за такав свештенички и патриотски позив — и паде из. бор на њега. Свештеник Цветковић би произведен 18. фебруара 1879. год. за протојереја и наименован за

администратора пиротеке епархије. Кад се после нер ког времена епархија пиротска и врањска придружи-

ше нишкој епархији, прота Цветковић остаде и даље у пиротеком округу као његов окружни црквени старешина. Ето пространа поља за патриотски рад Србина свештеника и учитеља; ето „винограда Господња“, коме су потребни многи и најбољи посленици. И пок. Цветковић, прожет осећањем те своје тешке дужности, одушевљен љубављу према цркви Христовој и имену српском, никада не знађаше за одмор, никада не осећаше умора. Он стизаше свуда, свима својим дужностима.

Његова побожна служба у цркви бејаше милина оку, пријатност души. Његове честе беседе загреваху својом простотом. „Браћо Срби!“ бејаше срдачан поздрав, којим се почињаше свака његова беседа.

да одговори

Он бејаше и учитељ омладини: у пиротској гимназији, као и пређе у јагодинској, предавао је веронауку, црквено певање и тумачио узвишене јеванБелске истине. У предавању и поучавању бејаше ерпски отац, српски учитељ и свештеник, у чијим се речима огледаше потпуно уверење у оно, што жељаше да другима у срце усади као истинску веру

хришћанску. Али се не задржа само на овоме. Он бејаше учитељ и учитељима црквеним — свештеницима.

Знађаше да њихова спрема беше доста оскудна, што требаше допуњати, да би могли одговорити новим захтевима у новим за њих приликама; разумеваше потпуно ту оскудицу, разумеваше, па зато и правдаше,

те никога не укораваше, већ свакога учитељски, братски поучаваше и саветоваше. Окупљаше свеште. нике у учионицама основне школе, за време школскога одмора, те их учаше црквеном певању српском, правилу и администрацији. (оваке суботе свештеници сеоски доносили би му протоколе рођених, венчаних и умрлих, да их поучи тачнијем вођењу књига, те да их сачува одговорности пред законом.

Не учаше свештенике само овако непосредно. (Он нађе и други начин, да неразговетно знање утврди, да ограничено прошири. Сваке године пред испите у основним школама наређиваше свештеницима. да присуствују испитима. На питање: зашто то чиниг одговорио би: „Имаће многом којечему да се поуче о испитима, слушајући питања учитељева и одговоре дечје; нека и не приме све, ипак је корист за њих, велика корист“

У тој намери бејаше од окружних црквених старешина најревноснији помагач Овештеничкога Удружења, јер упућиваше свештенике да се за чланове уписују и да примају лист свештенички. На приговоре: што ће нешколованим свештеницима тај лист одговарао би: „Ја ћу их упућивати у читању, а по. једине чланке саветоваћу им 58 науче на памет, па бу их затим сам преслишавати“.

Због толиког старања његова о свештеницима. и због такве његове доброте епрам млађе браће у Христу, свештеници га искрено поштоваху, е љубављу и поштовањем његово име помињаху. И кад пре три године пок. Цветковић, због болести, намераваше да се повуче из службе, свештеници га мољаху и преклињаху: „Не, г. прото.... не остављај нас! Ради колико можеш, само нам ти буди старешина, јер ће доћи 19:56 који неће хтети да разуме нашу простоту“ месту; бејаше болестан, али дужности његове не осе. тише болест његову.

И на другим пољима огледаше се његова вре-

· И пок. Цветковић остаде и даље на своме

дноћа, његово родољубље, којима стицаше поштовање, поверење и одликовање свештеничко и народно.

Године 1868. народно поверење посла га као посланика у скупштину, која, у оно по Србију критично доба, манифестова колико своју мудрост, толико и своју љубав према домовини, према династији заслужних Обреновића прогласом четвртог Обреновића, за кнеза српског. Доцније, за време Ристићеве владе, био је пок. Цветковић кнежев посланик у народној скупштини.

У првоме и другоме рату ерпско- турскоме пок. Цветковић био је бригадни свештеник. Оним општим одушевљењем, оним јединственим, тако рећи, заносом за народним идеалима, којим крену малена Србија противу велике царевине — пок. Цветковић благосиљаше српско оружје, говим на Пироту, Нишу и другим местима. 5 српеко бугарскоме рату као председник пододбора

уесхићаваше се победама ње-