Bosanska vila

Стр. 886

- 1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 21. и 22.

пископ подиже цркве и отвара школе готово у сваком селу. Он хоће да народ просвијети, да уз јунаштво пресади у срце народа и науку, и тиме да га облагороди. — Зато је путовао по далеком истоку. Зато је у Мисиру, уз мудрост, проучавао и љекарство и писао о њему књиге, а те је књиге понио са собом, да их разда манастирима, да народ у кући Господњој, уз душевни лијек нађе и тјелесни. Зато је поручио по нас, да у овом мирном манастиру Филаколу у тишини препишемо књиге и понесемо их собом у Србију.

— Он се ваљда жури у отаџбину, кад тако нагли са преписивањем; — упита младић.

— Не знам... Али ми се још дуго не можемо вратити кући. да то свети отац жури.

ове

— Тешко да ћемо моћи издржати ову журбу рече Ранко.

— Тако је —- рече Максим. — Ако овако устраје побољећемо се. :

— Ви се тужите, — рече старац. — А заштог — Истина, мало више пријањате послу него на дому, али зато ипак нијесте под таким теретом као што

говорите.

— Ти би, чича Јешо, ваљда хтио да на нама ору 2 — рече осорно Јован.

— Лакше, дијете, — рече чича Јеша — ја ни-

јесам мржња, да вас кињим. Но, говорим истину... Ви дођете на посао око шест часова из јутра, а устанете пред подне на два часа. И тако ви имате свако подне четири часа одмора, јер сједате за рад тек пошто мине два часа од подне. А у вече устајете око осам часова. — Је ли такав рад теретг Међу тим ви имате овдје у манастиру добру рану, станове здраве, а награда је богата. Е, моја дјецо, колико вам поштених људи завиде на тако лијепом раду.

Сви се покуњише.

Један дјечко, који је био најмлађи и који је до сада Бутао подиже главу и рече: — Допусти, чика Јешо, да те и ја за нешто запитам.

— Питај, сине — одговори му писар благо.

— Је ли истина да светитељ по читаве ноћи пробди, спремајући књиге за препис.

— Јесте, сине, зато и корим ове што се туже. — Замислите њега, светитеља! Он дан и ноћ проучава ове старе књиге, одваја их и преводи, па тек нам онда спремне даје у препис. Он, који би могао само заповиједати, не узима себи ни два часа одмора. Ради неуморно за друге, за ближње своје. — Цио његов живот посвећен је народу српском. Његово племенито срце љуби све Србе-подједнако. За његову светитељску душу нема разлике између жупана и отрока. Он у сваком гледа само Хришћанина, Србина ! И што је нижи, сиромашнији и оскуднији, тим је и његовој души ближи.

У тај мах у ходнику зазвони звонце. Сви поскакаше и побацаше пера. Чича Јеша и дјечко лијепо

савише свој рад, а они остали похиташе да дохвате капе и да пођу на вечеру.

Врата се са стране отворише и кроз њих уђе свети (Сава носећи неку огромну књигу у црном по. везу. Сви му се поклонише.

Он их благо ослови: — Добро вече, дјецо !

— Добро ти Бог дао, свети оче! — одговорише сви у један глав.

— Јесте ли-се уморилиг... Хајде, хајде, пожурите се на вечеру, па онда на починак.

Сви се поклонише и пођоше, само остаде чича Јеша,

— Зашто ти не идешг коп и спусти књигу.

упита га архиепис-

— Хтио сам те нешто замолити, свети оче рече чича Јеша оклијевајући.

== Говори слободно — рече Сава и сједе за сто. — Шта би хтиог

— Допусти ми да се послије вечере повратим и да ти помогнем у послу. Ја сам вичан грчком језику, можда бих ти био од користи.

— Хвала ти, Јевреме! —- рече архиепископ, дирнут. — Али то не могу примити. Твоја је понуда племенита, ну ред се не смије кварити. Ви се иначе много напрежете и за тебе, старца, не би било паметно да претјераш у послу.

Јеврем погледа архиепископа молећи.

— Не, не! — рече Сава одбијајући. — То би било сувише ... Немој ме жалостити, Јевреме. Иди и одмори се.

Јеврем саже главу, поклони се и изађе из писарнице. Свети Сава расклопи књигу, узе длистину пред себе и поче преписивати.

Кад су писари изјутра дошли на рад у писарницу, затекли су догореле воштанице и светитеља, који и не примјећује да је свануло, већ неуморно ради. Они се згледаше дивећи се.

(ветитељ их примијети, подиже ге и рече: (Ово ћете данас преписивати. За тим полако, носећи књигу собом, оде на врата.

Писари, чудећи се, засједоше за посао.

Чича Јеша гледајући за светитељем, обожавајући га прошапута: — Просвјетитељу српски!

Били смо у сред многобројног народа. Сви су били свечано обучени, на свачијем се лицу видјела радост. (Ове је било весело, властела, свештенство и народ. Шред свима је ишао велики жупан, онај исти јунак, кога сам видјела да се грли с браћом над очевим тијелом.

Док сам разгледала око себе, стигоше једна кола окружена копљаницима. Из њих изађе свети. Сава и загрли брата. Сава је нешто говорпо великом жупану а он сав радостан, клече и пољуби брата у руку. Сава га благослови.