Bosanska vila

Отр. 892

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 21. и 99.

пропало. Све потресаше и страшно одјекиваше: мало попрестане, па опет заметне етрашну игру. Није друкчије него као да се небо, жалосно и гњевно, пречишћа у ватри од прашине и сваке прљавштине земаљеке, а земља као да дрхташе од страхоге: гњева његова.

ШТакро дрхти и режи као псето, ја пак, весео и уздигнут осјећањима изнад зналачког нивоа обичних људи, посматрао сам равнодушно ову величанствену и мрачну слику буре у степи. Овај чудновати хаос бјеше заносно лијеп и слагаше се ес витешким акордима душе, будећи у њој страшну и дивну хармонију.... У мени поче горети жеља за учешћем у овој недостижној игри природној, да то некако изјавим, да изразим своје дивљење ономе, чега ми пуно срце бјеше, да се задивим потпуно тајној сили, која, поражавајући помрчину и облачину, поражава и срце у човјека. Плав, електрични пламен, везан за небо, гораше, чини ми се, и у моме срцу. Џа чиме сам могао изразити узвишено колебање своје душег Чиме сам се одазвао одушевљењу ове грандиозне драме природне 2... Шјесмом, чистом пјесмом из све снаге своје.

Громови тутње, муње сијевају, трава шушти, а ја пјевам као да сам се сродио са свима овим појавама у природи... Био сам ван себе, у другој сфери, али нека ми је опроштено —- то само мени шкоди, ником више. Кедио сам да сву ову љепоту, силу и јачину природну ухватим и у душу емјестим, да је срозам доље на степу, ближе себе... Бура на мору и олуја у степи! Величанственију драму у природи не познајем.

И толико сам викнуо, кад сам ово изговорио потпуно сам био увјерен да тиме никога не дирам и не вријеђам, нити изазивам потребу ма с које стране, да се овај мој излив одушевљења критикује. Али на један пут, и преко своје воље, повуче ме неко за ноге, и ја паднем у једну бару... мрачно и љутито, рече;

Шјакро, гледајући ме

— Јеси ли луде Шта ти јег Кути! Не дери се! Ишчупаћу ти јабучицу, јеси л' чуо!

Ја се сасвим нађох у чуду и запитам га, чиме га вријеђам.

Плашиш мг! Разумијеш лиг На небу грми, Бог говори, а ти вичеш... Шта булазниш којешта 2

— Шјевам и пјева ми се зато што имам воље као и ти.

— Али ја нећу — рече он категорички.

— Па и немој, одговорим му ја.

— Ни ти не смијеш пјевати! —

ШТакро. = Не, ја ћу пјенати... -

заповједи ми

— Слушај! Шта је теби и шта си наумиог

Какав си тог Имаш ли кућуг Имаш ли мајку о Имаш

ли оцаг Има ли сродникаг Имаш ли имања 2

Шта си ти, дакле, на овој земљи .... Ја сам човјек! Имам свашта —- доста!... —_ И лупи се у прса... Ја сам кневз!.... А тиг... ти — ништа! Баш ништа! Велиш ми да сам ја тај и тај!... А ко то још каже Мене познаје сав Кутај, цио Тифлис! Разумијеш лиг Да се нијеси са мном препирао! Ако ми чиниш услуге, за то ћеш бити награђен ! Платићу ти десетороструко : али само хоћу службу од тебе и ништа више; сам си казао да је воља божја да сваки служи без награде! А ја ћу тебе наградити! Што ме мучиш“ Што ме учиш» Што ме плашишг Ти хоћеш да ја будем као тиг То не иде, није добро! Један на другог не смијемо наликовати! Ах, ах, ах!... фу, фу, фу!

То тако он говори а цвокоће, дакће и уздише, а ја од чуда отворио уста, па га само гледам. Изгледа да је сасуо на мене сву своју срџбу, све увреде и незадовољство, што је у овом нашем путу против мене покупио. За тим ме удари руком у прса, стане ме трести за рамена и поче ми се примицати. У томе и киша свуда поче падати, над нама непрестано грми, а ШТакро се дераше из све снаге.

Мој трагикомичан положај постаде јаснији него

икад дотле, и опет се морадох смијати колико ми снага доноси.

Шакро пљуну и окрену ми леђа. 9:

Што ближе Тифлису, ШТакро све немирнији и зловољнији. Једна нова црта, особина духа поче се на њему опажати. Недалеко од Владикавказа дођосмо у један черкески аулт) и тамо нађосмо рада — брали смо кукуруз.

Радили смо два дана код Черкеза, који нијесу знали ни ријечи руски. Непрестано су нам се смијали псовали нас. Ми онда, опазивши страшно непријатељско расположење становништва лрема нама, напустисмо аул. Ако смо тек десет врста одмакли, а Ш!акро на један пут извуче из њедара један замотуљак тила и изнијевши га преда ме, подвикну три-

умфално: — више нам не треба радити. Ако ово

- продамо, купићемо онда све! Стигли смо у Тифлис!

Разумијеш лиг

На ове његове ријечи ја се збуних, отмем му замотуљак, метнем га крај себе, па онда почех разгледати околину. Черкези не знају за шалу. О томе су нас увјерили Козаци овом причом: Један божјак при поласку своме из села, у коме је радио, однесе једну гвоздену ложицу. Черкези га ухвате, изврше истрагу, и нађу у њега ложицу. За тим му узму мач, распоре му трбух, па онда завуку ложицу дубоко у рану. Оставивши га тако осакаћена и нагрБена, оду. Онда га нађу Козаци полумртва, а он им све исприча како је било, па умре на путу идући у

1) село