Bosanska vila

Бр. 91. и 22.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 39]

одушевљена, достижући је овдје својим широким, ритмичким шумом на обали. Заносно лијепа бјеше храброст предњих таласа, који напрасито на мирну обалу удараху, и дивно је било погледати како за њима јуре други као неки мирни савезници с морем, са силним морем, опточеним већ дугиним бојама и испуњеним нарочитом свијешћу његове љепоте и моћи.

Иза предгорја, продирући кроз бреговг таласа, помаљаше се огроман пароброд, и пун достојанства на раздраженим њедрима узбуркана мора, њијаше се тамо-амо: за тим брзо прејури преко леђа великих таласа, који се као бијесни бјеху на њ устре мили. „Лијепа, јака састава, овај пароброд сијаше се према сунцу и одбијаше евјетлост сунчеву са својих метално углађених површина у све правце, и он би, можда, у друкчијим приликама изазвао у људи мисао како поносита њихова дјела савлађују природне елементе; али поред мене бјеше човјек, који је сам једна таква сила.

8.

Ишли смо долином ријеке Терека. Шакро бјеше разбарушен, подијепан и ђаволски љут, и ако није био гладан, јер сад је могао доста зарадити, али он бјеше сасвим неспособан за ма какав рад. Један пут је на вршалици одвајао сламу од жита, и само је до подне радио: послије подне већ бјеше побјегао, јер су му грабље начиниле крваве жуљеве на рукама. Други пут крчио је глождак и тада огулио вилама кожу на врату. |

Ишли смо полако. Два дана смо радили а два путовали. У јелу био је Шакро страшно неумјерен, и, благодарећи његову раскошну животу, мени је било немогуће заштедити бар толико, колико бисмо били кадри купити бар један хаљетак нова одијела.

И на његову одијелу бјеху већ саме подеротине, и поцијепани комади вишаху му доље као обојци. Често сам му говорио да не трчи у крчме, чим спази станицу и да не пије вина, али моје опомене не помогоше.

Једном тако у станици узео ми пет рубаља из торбе, што сам тешко зарадио, али ипак за њега чувао и у вече дође кући, гдје сам радио, трештен пијан, у пратњи једне Козакиње, дебеле жене, која ме овако поздрави:

— Добро вече, ти проклети јеретиче !

Зачуђен овим одликовањем запитам је зашто сам јеретик, а она ми А рошђ (етадно) одговори:

— Зашто, враже, забрањујеш овом младићу да воли женег Можеш ли ти оно забранити што закон допушта ! Проклетниче ти!....

Шакро стајаше поред ње и климаше главом у знак одобравања. Он бјеше врло пијан, и кад год се помјери с мјеста, он посрће тамо-амо, уснице отобоБио и посматра ме својим сјајним очима е изразом безобразлука на лицу.

— Ти, што нас гледаш, дај његов новад ! — рече страна жена.

— Какав новац — запитам зачуђено.

— Дај овамо, дај! или ћу те сад пред в0јсковају (војвода). Да му даш 150 рубаља што си му у Одеси украо!

Шта да се радиг Ова ђаволска и пијана жена могла је отићи код атамана, и онда, према наређењима, што их имају власти за просјаке, могли су нас у станици по званичној дужности затворити. И ко би знао од каквих би пошљедица могло бити наше хапшење 2 Да би, дакле, овај спор ријешили, ја према жени предузмем дипломатске мјере, а то ме није Бог зна шта стало. Дам јој те попије три флаше вина, и — опије се. За тим, онако пијана, сруши се на земљу између неких лубеница и заспа, по том умирим Шакра и рано у јутру напустимо станицу.

Полуболестан, подбула лица, корлачаше Шакро полако, пљујући сваки час и горко уздисаше. Почнем заподијевати с њим разговор, али он ништа не одговараше, него, као уморан коњ, одрицаше само главом.

Врућина, ваздух за дисање тежак од загушљива, испаравања влажне земље, густом и високом травом обрасле готово нама до рамена. Свуда око нас само зеленило као море, те у загушљивој атмосфери одаваше неки заносан мирис.

Да бисмо мало скратили пут, ударисмо једном стазицом, на којој бјеше пуно малих змија те нам се увијаху око ногу. Десно на хоризонту помаљаше се један ланад облака, који се, према сунцу, сребрнасто одејајиваше. То бјеху Дагестански брегови. Тишина око нас изазва нам дријемање. Иза нас на небу разастираху се полако, једна за другом, гомиле густих, црних облака и покриваше све небо. Пред нама још ведро, али и отуда поједине гомиле шираху се по чисту небесном простору над нама, гоњене некуда напријед, док и оне прекрилише цијело небо. Далеко негдје зачу се грмљавина, и како који час све ближе. Крупне капи кише почеше падати у траву, која издаваше као неки метални звук.

Нигдје мјеста да се заклонимо. Тамнина се поче хватати. ШТуштање траве поче живље, као поплашено; грмљавина тутњаше, а облаци, опточени плавичастим, ватреним морем, дрхтаху од потреса. Тамнина све јача, и сребрни ланци брегова ишчезоше у помрчини. Киша поче сипати као из рукава, а громови један за другим удараху, разлијежући се преко дивље степе. Трава, ишибана и оборена вјетром и кишом, положила се по земљи и сад слабије шушти, Све дрхти, све се тресе, све стење. Муња сине, засјени очи, поцијепа облаке и нестане је. На плавичастој, дугиној свјетлости, далеко тамо помоли се као сребро планински ланац, освијетљен азурном ватром, а кад муње престану, онда нестане и тих оптичких појава, као да је све у незајажљиву бездну