Bosanska vila, Jan 01, 1902, page 421

Бр. 28.

1902. БОАНОКА ВИЛА 1902.

Отр. 415

— Буди Бог с нама! Дакле баш театор 2 — Да бсгме, театор! Није као они на вашарима, но прави, истински театор. — Има и глумаца: — И глумаца и глумица. И глумица 2! — повиках. рече он ца намигну де-

= Јакоко! сним оком.

— Откуд доспеше амо у Лапово.

— А ко би их 5нао! Дођоше једнога дана“ и 'упиташе ме: хоћу ли им дозволити да овде код мене изигравају. Ја им дозволих и, ето, већ три недеље како су у Лапову.

= Па како им иде2

— Свакојако. По некад препазаре по који динар, а по некад, богме, не падне им ни 5—6 гроша пазара. Ја сам им салу џабе уступио, али са „костом“ иде потешко.

— Гле, молим те!

— Ја. Готово гладују, Ја сам их испочетка „костирао“, али кад видех, брате си мој драговићу, како грдно много једу и још више пију, ја им отказах „кост“. Буди Бог в нама! Оно има изешних људи, али оно чудо нисам видео. Нека им је Богом просто оно, што ми дугују, бар су ме више пута лепо позабавили.

— А где се сада „костирају“ 2

— Где стигну, то јест, како ћу рећи, где добију. Мучна је то работа. Пазар слаб а глад велика. Наш сељак слабо мари за такве измотације и театоре. Ја сам на прилику, сасвим нешто друго, јер сам тои у Београду, и у Нишу, џа чак и у Џешти видео. По некад о празнику и дође света, али радним даном нема нигде никога, сем попе, Бате и учитеља, па и то није редовно,

— А где су са квартиром 2

— Саквартиром 2 Мушки у механи на клупи, а женскадији дао сам један собичак у авлији.

— Колико има женских 2

=— Две. Марина и Јулка, али је Марина много згод.....

— Добро, добро! — прекидох га. — А како играју 2

— Па, да видите, добро, По кад-кад баш лепо да се поиспретурамо од смеја. Вечерас, на прилику, изигравају „Луду Јерину“.

— „Луду Јерину%! — повиках у чуду.

— Јес, „Луду Јерину“, ону „Луду Јерину“ што је с Ђурђем Смедеревцем зидала град Смедерево, па је видајући град Смедерево...

— Аха! Знам! знам! —- прекидох мога механџију у причању, домишљајући се о познатом предању о тој „„удој Јерини“, које у народу постоји. Бат нисам имао воље да ми то и механџија исприча.

— Е, јес! Баш ту „Луду Јерину“. Вдраво лепо парче.

— дар су већ представљали тај комад 2

— Нису још, али су ми глумци причали да је лепо парче.

Домишљао сам: какав ли је комад та „Луда Јерина“, али се не могох никако сетити, ма да ми је репертоар наших позоришта прилично познат. Мора бити да је и овај комад постао онако, како су постали многи „историјски“ комади, које је стари ветеран Фотија написао, прекројио или ва позорницу удесио“, и које готово све путничке 1о8оришне дружине по Србији представљају То јест, према потреби и према приликама, Узме се нешто одовуд, нешто одонуд, Те се скрпари какав комад, који се после стално одомаћи по нашим путничким дружинама. Бег вумње тако је постала и ова „Луда Јерина“.

= Е, па добро газда. Жад ви баш тако велите, онда да вечерам у механи, — рекох јер, морам признати, био сам радознао да видим ова грешна чеда богиње Талије, која су донела културу чак и у ово Лапово, пуно блата и лапавице.

— Сасвим! — рече механџија весело. Наместићу вам најлепши астал.

— То никако немојте чинити! Нађите ми какво склонито место у буџаку, јер ми је то мијије но да се испречим у сред механе.

— Како ви рекнете. Места има и сувише а тешко да Бе вечерас ко доћи по овом кијамету. Ја одох да вам наместим астал, а ви можете одмах доћи на вечеру.

— Лепо.

Механџија оде. Ја сам остао да се још мало ујдуришем за „представу“. После кратког времена угасио сам свећу, закључао собу, па кров ходник ушао у мехапу.