Bosanska vila
Отр. 56
1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.
Бр. 8
Гдје мода смета еклапање брачнога живота у годинама које сам напријед споменула, кад је вакат женидби и удаји, морају се појављивати такова зло-
чинства и самоубијства.
с
Па сада нека рекну умници модерни, да нема право мудри оријенталац што тврди; „Чим ђевојка наврши 15 година, ја мужу за врат, ја личину на
врат.“ (Источно благо.)
(Наставиће се.)
пала А мине
СРПСКЕ МАРОДВЕ УМОТВОРИВЕ
Смрт Смаил-аге Ченгића.
— Пјевао уз гусле Рашид-ага Тановић у Гацку. —
ино пили мрки Црногорци,
На Цетињу на старој биларди, И пред њима Петровић владика, До владике Џетровићу Саво,
И остало дванајест сената: Вино пију, разговарају се (0 свачему собет заузели. Почеше се фалит Црногорци,
() четама и о границама;
Мука било Петровићу Саву, ЏШа овако рече на биларди: „Не фал'те се, моји Црногорци, Не фалте се, не имате ш чиме, Нек' се фале Херцеговци Турци И пред њима Ризванбеговићу Али-паша из Мостара града, Што је нашу земљу затворио, Све границе малој Гори Црној, Не да четам низ Херцеговину. И то му се мало учинило,
Но подиже силовиту војску,
И спреми је у племе Дробњаке, На Малинско на наше ускоке: Све ускочке куће попалио,
А рашћера наше Малинштане, То је крило Црној Гори било. Молих стрица, Петровић владику: Дај, владика, да то осветимо! Он не даде о том говорити.
То се Турцим мало учинило Али паши у Мостару граду, Диже војску, сву Херцеговину, Па изведе на Грахово војску, Нама књига од војводе дође, Са Грахова поља зеленога; Војвода нам у тој књизи цмили: „Гоеподаре, Петровић владика ! Ал' не чујеш, ал' хабера нејмаш 2 На границу наступише Турци,
И Грахово поље притискоше ; Но те модим, драги господаре, Ако мислиш Црну Гору бранит, Брзо индат на Грахово спремај !“ Кад владици ситна књига дође, Упут ситне књиге растурио, Те је силну покупио војску,
По евој бутум ломној Гори Црној, Те је силну покупио војску,
И спреми је на поље Грахово, И пред њоме Сима:) брата свога, Да рат води и управља војском. Дочекаше Херцеговци Турци, И разбише наше Црногорце, Пошјекоше седамдесет глава, Ископаше кућу Петровића,
А седам јој пошјекоше глава
И пред њима Сима брата твога, Пошјече га турска потурица, Из Билеће, Мујо Приганица. Молих етрика Петровић владику: Дај, владика, да то осветимо! (Он не даде о том говорити: „Шједи, Саво, о' тог вакта нејма, Овака је крвава крајина,
Није вакта ратовати с Турцим !“ Ражљути се Петровиђу Саво, У биљарди на ноге скочио,
Па овако стрицу говорио: „Драги етриче, ни моли те нећу !“ Џа он оде у своју одају,
Па прифати књиге неписане, Узе перо чим се књиге пишу. Најпро ситну књигу начинио. Те је шаље граду нишићкоме, Попу Ћуку у Нишиће равне: „Попе Ћуче од Нишића града ! Одметни ми сву нишићку рају, А завади аге и чивчије;
Мене срети на Џовију равну, Вакат дође ратовати е Турцим.“ Ту потури, другу књигу пише, А шаље је Гацку широкоме,
А на руке попу. Зимоњићу:). „Чу ли мене, попе Зимоњићу ! Ето теби књиге шаровите, Добро види, што ти књига пише, (Одметни ми сву гатачку рају, А завади ате и чивчије;
Мене срети на ЊКретац паланки, Ето мене уз Дугу крваву, Вакат дође ратовати ес Турцим, За крет часни да крв пролијемо, Помријети, а не зажалити!“
Ту потури, трећу књигу пише, А шаље је у племе Дробњаке, На војводу Караџића Шуја: „Чуј, војводо, Караџићу Шујо! Ето теби књиге шаровите, Добро види, што ти књига пише, Твоја ми је додијала дава,
У години свакога мјесеца, Што ми чиниш на Цетињу даву, На Турчина Ченгић Смајил-агу, И његова сина Рустан бега. Кад си скоро дошо на Цетиње, Те си мени учинио даву,
На Турчина Ченгић Смајил-агу: — Када Омаил у Дробњаке дође, Синџир гони од стотину ока, У њ' попове меће и кнезове, Док покупи низ Дробњак мирију. Он отиђе, а Рустан-бег дође, Вазда ш њиме четерес момака, Од зла. оца, а од горе мајке,
У поводу четерес керова,
Не 'рани ји чим се вашке 'ране,Керовима прига приганице“;
1) Владичин брат звао се Јоко; исто тако други га пјевач зове Шпиро, а неки и Божо. #) Ту се мисли на оца Богданова, попа Аћима.