Bosanska vila

Бр. 8

1909. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 57

А љуби ти низ Дробњак Милице, Скоро си ми на Цетињу каз'о,

· _ Да ти имаш у племе Дробњаке, Седамдесет и двије Ђевојке, Све Милица једноименица,

_ Свакој живо чедо под појасом. Добро гледај Караџићу Шујо, Је л' истина, што си мени каз'о! Но на ноге, те одметни рају, У Дробњаку у племену јаку, Вакат дође ратовати с Турцим, Да ерамоте своје осветимо,

(0' Турака из Херцеговине !“ Пошто ситне књиге растурио Дође књига бијелу Нишићу, Попу ћЋуку на бијеле руке; На њојзи је печат преломио. Кад видио, што му књига пише, Не шће сакрит' књиге Петровића, Од бијеле куће Мушовића,

Но је каза бегу Мушовићу ! Књига дође попу Зимоњићу,

У Гареву пољу гатачкоме;

Кад видио, што му књига пише, Не шће сакрит књиге шаровите, Од јунака Ченгић Омајил-аге, Но је каза аги Смајилаги! Књига дође у племе Дробњаке, На војводу Караџића Шуја; Кад; видио, што му књига пише, Милије му од свијета било,

Џа од земље на ноге скочио, Капу скида, па се прекрстио : „Богу фала, кад сам дочекао, Кад се поче ратовати с Турцим !“ Брата Павла са чардака виче; „Брате Павле, спреми ми дората !“ Од како је свијет постануо, Вазда млађи слуша старијега: Павле брату опреми дората, Док се ШТујо на чардаку спреми, Џа удари низ бијелу кулу,

Он допаде до хазур дората,

Па притиште дебела дорина, Оћера га низ племе Дробњаке, Право кули Маловића 'Бока.

У лијепа доба долазио,

По сабаху, кад сунце грањива. Уранио Маловићу око,

На Дужима, на бијелој кули, Те на јутру кахву испијаше,

А низ Дужи погледива често: Док опази Караџића Шуја,

Па два сина са пенџера виче:

„О, Новица и Јакове сине! Ето нашег богоданог кума, Из Џетице Караџића Шуја, Сретите га, коња прифатите |“ Оба сина послушали баба, Под бијелу истрчали кулу,

У то доба Караџићу Шујо,

На својему косату дорату,

Џа он ђеци: добро јутро! виче; Нејма када за здравље се питат, Него пита: „Бе је вама око 2“ еца кажу: „Ено га на кули |“ Он мимо њи' удари уз кулу, Па ту кума на чардаку нађе, Своме куму : „Добро јутро!“ виче, А 'Боко му прифатио здравље; Руке шире у дице се љубе, Џитају се за мир и за здравље. Кад рекоше да су здраво били, Џа шједоше један до другога; Донијеше кахву и ракију Шједе, пију, разговарају се. Но, што рече Маловићу 'Боко: „Караџићу, богодавни куме ! Што те тако јутрос доћерало, Те си тако добро подранио,

И дората свога ознојио 2“

Шта му рече Караџићу Шујо: „Ја ти ништа казивати нећу, Ево види књигу Петровића !“ Те је даде Боки Маловићу.

Узе Ђоко, те је проучио,

Џа овако Шују говорио:

„Ово шта је, Караџићу куме 2“ — „Не питај ме богодавни куме, Но на ноге, ако Бога знадеш, Да ми Дробњак рају одметнемо, Кад смо ови вакат уфатили, Да ми данас ратујемо с Турцим !“ А вели му Маловићу Боко: „Шједи, куме, Караџићу Шујо, Вакта нема ратовати с Турцим; Знам ти добро Петровића Сава И његове књиге шаровите,

Два ме пута досад преварио, Па виш' никад до вијека не ће, Бога ми се ни макнути не ћу!“ Мука било Караџићу Шују, Па овако оде говорити: „Драги куме, Маловићу око, Ни мало ти за душу не било, Ја те, куме, ни молити не ћу!“ Па од земље на ноге скочио, Па до хазур допаде дората,

“Оз 60“.

Оћера га низ племе Дробњаке. Мути ШТујо, а одмеће рају, По Дробњаку по племену јаку, Док је ШТујо дош'о на Малинско, р Те ускочке харамбаше нађе, Па ји' спреми низ Херцеговину. Нека спрема и одмеће рају, Нек одмеће и како му драго! Да ви'ш, брате турског пријатеља, Пријатеља Маловића “ока, Ђе прифати ситну књигу писат, А на руке Ченгић Смајил аги: „Чуј, Турчине, Ченгић Смајил ага Ето теби књиге Маловића ! Драги ага, драги Смајил ага! Колико сам теби говорио, Да распопиш попа Головића, Да раскнежиш Хамзу Башовића, Да мушкеташ Церовић Новицу, А да смакнеш Караџића Шуја; Па нијеси стио вјеровати, Нити си ме стио послушати, (Са' ћеш вибет“, што се учинило: Дробњак ти се раја одметнула, И пред рајом три дробњачка кнеза, Из Тушине Церовић Новица, Од Малинска Дамјановић Мирко, Из Петице Караџићу Шујо. Драги ага, драги Смајил-ага ! То замута кућа Петровића, А одметну кућа Караџића. Ни сад' мени немој вјеровати, Ни прије ми вјеровао ниси, Што сам теби, ага, казивао, пик . Што је теби учинио Шујо, Кад наведе Бајегића Шунда, И његово дванаес ускока, Ра је Со Теби уби најбољега друга, Најбољега и најмилијега, Са сред Гацка Бешка Тановића; Ја ти казах, ти ми не вјерова, Па ми ни сад немој вјеровати, То се Штују мало учинило; Молш ли они вакат упамтити, Кад дођоше цареви татари, Из Стамбола града бијелога, Донијеше два ситна фермана Један ферман паши Сточевићу, И у њему два везирска туга; Други ферман теби, Смајил ага, У ферману теби изговара, Да си царев посто капиџија, На свој бутум земљи Херцеговој.

(Наставиће се.)