Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902 Бр. 2

оставци. Антиса Степановна, жена ђаконова, била је још више разочарана, но и дјеца. Кућа, намијењена за становање ђаконове породице, била је довољно пространа, али врло запуштена: патос иструнуо, полице избачене, а хладњака и купатила није било чак ни у свештеника. Земља, која је, ђакону припадала, сама је по себи била добра и довољно пространа, претходник о. Амфилохија давао ју је под закуп и он ју је доста ослабио. Једном ријечи и она ће му доста брига задати,

Ипак највеће је изненађење очекивало ђакона од стране о. Павла, јер је био сасвим друкчији, но што га је замишљао Плацинда. Отац Кедроливански истина био је стар, као што је ђакон чуо, али је био срчан, снажан и никако није ни помишљао да да ма коме управу у руке. Шри диоби новаца, што падну у цркви на икону и иначе, он није вријеђао о. ђакона, дијелио је по чистој савјести, но — о чуда! — или се није имало шта дијелити, или је на тасу била тек по која пара.

О. Павле живећи у једноме од најбогатијих села у округу, старао се да заслужи који грошић за црквене обреде и ово је сматрао као за најобичнију појаву. Кад је какав богат сељак крстио дијете, па је давао за крштење тридесет копјејакал) — о. је Шавле примао с благодарношћу. Ако, пак, није дао ништа — свештеник је и онда био задовољан.

У првој згодној прилици о. Амфилохије сматрао је за нужно да скрене пажњу — разумије се што учтивије — старога попе на свеколику рђаву страну оваких његових поступака. Причајући ово, о. се ђакон дипломатски дотакао и опасности, која може доћи ушљед омаловажавања свештеничког чина, а затим је говорио о томе, како ће и међу парохијанима наступити опадање морала, ако се дозволи, да парохијани забораве на своју дужност — издржавати своје пастире.

Старац је е погнутом главом саслушао овај говор, а затим је одсјечно одговорио:

—" Не сметај ми, оче ђаконе. Какав сам поредак.

завео — такав код мене мора бити. Ја сам самац, мени много не треба, а ти, оче, немој бити сувише прождрљив и среброљубац, премда се ја томе не чудим, јер си оптерећен породицом. Ако ти је мало — узми сав прилог што падне у цркви, и земље ћу ти дати, само ми сељанв не дирај!

Овај је разговор врло непријатно утицао на оца Ђакона. Премда је предлог попин био добар у материјалном погледу, али је охолост оца Амфилохија сувише претрпјела.

· — Нијесам ради милостиње дошао! — говорио је жени: — а он: „узми сав прилог, али ми сељане не дери!“ Нећу их дерати, нијесам разбојник. Ја сам хтио по закону и по обичају. Кре иш ли дијете — плати колико треба и свештенику и његовом

1 Око 080 дин.

ђакону ! Ако си сиромах — дај мање, ако си богатији као, рецимо, Охрим Глатки, дај колико треба и нешто у натури, донеси и прасе и дебело теде и јаја и новац подај свакоме по његовој заслуви; јер је у књигама казано: „дајте свакоме своје: Богу — Божије, цару царево“. Тако је то Антисушка! А овај попа, у својој највећој неувиђавности, завео је у Соракобажинцима такав ред, да је распустио наше сељане. А какав би овдје приход био! Златно мјесто, а не парохија. Не говорећи о среброљупцима, већ и средњи свештеник лако би могао добити 500—600 рубаља годишње.

=— Та твзи пипљђљ дурвви, ако дитена!») рекла је гђа Шлацинда, прекидајући каткад свога мужа, изражавајући се на мало-руском нарјечју, заборављајући, да је свршила епархијску школу и да је била. прва свјетска дама. У друштву она чак није ни разумијевала грубо сељачко нарјечје.

Понашање о. Шавла много је вријеђало бакона и у његовој је глави тумбе окретало све утврђене појмове о томе, како се свештеник треба понашати.

Прије свега служба. Што се тича поретка црквенога богослужења о. Амфилохије био је велики зналац, Ово су признавали чак и сви они, због чије се „та= кости“ отац ђакон морао сељакати из мјеста у мјесто.

Ко је од псалмопијевца могао брже читати часове и пјевати „Господи помилуџ“ четрдесет пута за неколико секунада 2“ Истина то се чуло од прилике као „Госпомил ... Госпомил .. .“, али зато брзина читања изгледала је чудновата. Ко је боље знао тропаре свакога празникаг Бо је, читајући апостол, по-_ чињао у почетку „брате“ сасвим дубоким басом, а при крају завршавао високо, достижући скоро висину баритонску или чак тенорску 2 Ко је пјевајући „Многан дбта,“ или „„Кена да убовттел своего мо-о о ужа 1“ могао бољ_ од о. Амфилохија утицати на бубну опну слушалачку или на црквене провзорег — Тога нема У тим тренуцима отац је Амфилохије изгледао сасвим величанствен; вратне му жиле набрекну, очи изиђу из очних дупља и од мршавога и високога човјека начини се низак и чврст: изгледало је, као да снажан глас излази испод земље, а не из уских, туберкулозних груди оца — ђакона.

Таленти о. ђакона у овоме били су познати цијелој околини, и многи су вјеровали, да није пргаве нарави, Плацинда би одавно био саборни протођакон. Разумије се и сам о. Амфилохије није могао да не цијени своје способности, и каткад је својим искреним пријатељима говорио као тајну да га је о. Сава Јерихонски, саборни протођакон хтио отровати, завидећи његовој слави. Оличне слободне (лажне) претпоставке сасвим остављамо чистој савјести о. Амфилохија.

(Наставиће се.)

2, Тај је твој поп, бази као дериште!= ка = 5)