Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 89

Бр. 2

Соколовић паша бијаше достојанственик, коме не бијаше равна. По нарави био је присебан и миран, што је врло доликовало његовом високом чину. Овојим непријатељима имао је обичај Ба „остави га на миру, нека му Бог прави пут покаже,“

Вјешта управа везира Соколовића и његова мудра

политика, довела је Османлијску државу до сјајног

напретка и величине,

Тадашње јунаштво улило је у Џезмијино срце мисао, како и он треба да поради за величину и напредак свога суверена а и своје домовине.

·Наставиће се;

"Соракоћажински попа“).

Приповијетка Ј. П. Михајловекога

. К ад би само једино частољубље припремало људима боље каријере —- соракоћажински ђакон, отац

Амфилохије Плацинда одавно би већ био архијереј. Частољубља је отац ђакон имао толико, колико један архијереј и бар два архимандрита. |Његово мало, пјегаво лице и врло високи стас изгледали су тако доетојанствени, да'се у „врећи“, како је каткад отац ђакон називао с презрењем своју домаћу хаљину — видјела више фигура каквога пастира и учитеља, а не смиренога попе. Не пазећи на све ово и на свој четрдесетогодишњи узраст, отац Плацинда још не бјеше доспио ни до чина простога сеоског свештеника. Ово је долазило по ријечима оца ђакона, „од стицаја тешких околности, које су долазиле ушљед пакости људске и од чланова породице Плациндине, који су научили да живе у сиротињи.“ Ова ружна навика сметала је оцу Амфилохију да сврши с минарију и нагнала га да се прими за пеалмопијевца чим се упразни неко мјесто. Од тога дана био је непрестано премијештен, у почетку као псалмопијевац, а послије као ђакон по н—ској епархији. Нигдје се није могао дуже задржати. Не зато, што је био лијен или пијаница, — не, он је био вриједан и добро је знао ђаконски посао. Узрок ових несретних сељакања била је „празност“ оца ђакона и неумјесна жеља да учи свештенике њиховим дужностима. Други би на мјесто Плациндино прећ утао, претрпио, али отац Амфилохије није био такав. Он је изобличавао писмено и усмено, протествовао, ишао је да се објашњава ес конзисторијом, но све се ово севршавало тиме, што су Шлацинду премјештали са строгим савјетовањем у другу парохију, још гору но што је прва била. Ови ови премјештаји, који су сами по себи били убитачни за човјека, били су још тежи због тога, што је породица о. ђакона, премјештајући се с мјеста на мјесто, расла као да из земље ниче (као груда снијега која се ваља по енијегу). — Откуда ова плодностг — непојмљиво! жалосно је упитао своју жену

отац-ђакон, пљескајући се дугачким рукама, које су

=) Ова је приповијетка штампана у 15.,16,, 17., свештеник“ да ће, као лијепа. ствар, наћи мјеста у њој.

је, ђаконовице, противно и самој твојој природи,

18.,20., 21. 22. и 28. броју „Нов. Ди · Али, како је преведена погрешно, непотпуно а сувише слободно, то свој превод те приповијетке уступам

Превео с рускога Бор. Р. Младеновић.

Овог јер ти више личиш на бесплодну смокву, него на плодну Рахилу. Па и ја нијесам Бог зна како развијен. Ђаконовица се нашла увријеђена за ово поређење са неплодном емоквом и друге је године очигледно доказивала оцу ђакону како и спољашњост често може преварити. Новорођенче су кретали и још оно није довољно ни дорасло а оно се јављао нови братић или

биле баш као грабље, по мршавим бутинама. —

сестрица.

( тога није чудо што су Соракоћажинци (село), када је отац Амфилохије добио соракоћажинску парохију — изгледали за породицу ђаконову као каква, обећана земља. Путовала, је тамо породица Плациндина са најљепшим надама. Прије свега, Соракоћажинци су велико, богато село, на мјесгу, кроз које непрестано пролазе редови рабаџијских кола. За тим, како се чуло, соракоћажински је свештеник, о. Шавле Кедроливанеки, удовац, стари праведан човјек: при диоби добијенога новца у цркви, неће никога увриједити. У путу је о. Амфилохије премишљао о томе, како ће он узети власт у своје руке и како ће задовољити своју жељу да управља и да ради; ђаконовица је мг слила о томе, како ће она бити прва дама у селу, гдје нема попадије и гдје не живе спахије, а ђаконова су дјеца чула да се у селу налази бара, гдје се могу ловити караши и возити у чуну.

Али нема раја на земљи, и многе се од ових жеља не испунише.

Ц.

Обраели многим вишњевим воћбњацима и џбуњем јоргована, Соракоћажинци су заиста изгледали велико и богато село.

На средини села на своме мјесту нашла се бара, но она је била обрасла шеваром, а у њој су били не караши, већ жабе. Ђаконова су дјеца била разочарана. Даље, улогу је прве даме у селу играла несумњиво гђа Паливајко, жена мјесног полицајца, поручника у

„Стари сеоски „Вили“, е надом Нреводилац.

Листа“ под именом: