Bosanska vila

1908. БОСАНСКА

нена с воде; ама ја ни мукајет. Ха она. у кућу, ја |

на Неретву. Е

— Али ово је мјесто опасно!

= Хе, тавда, па птта беше Ризнице суми ком= шшје, пе ће они са мном у гараз. је

— Вар су ово чувене Ризнице 2

Најчувеније, одговори он, и загледа се у удицу. Трека се није тресла, а плуто се ваљало по води. Тежак, спаран ваздух бијаше и ту. Некакав неугодан мирис од саме воде готово је давио.

— Што сам на белај удрио! поче он. — Ниђе рибе, ко да су Ризнипе рикале.

То ме изненади. »Шта ли му то значи « помислих п одмах му, као не вјерујући, рекох:

— Како ће стијене рикати 2!

— Шта зачуди се Ибро. — Јес дина ми п рахмета бабина, ричу кб волови, при нег' се ко утопи. А. рикну ли га оне, валахи нема кутариша оном, ког су шејтани бегенисали, па да по сто аршина би од воде.

Ја се зачудих том вјеровању и пажљиво га слушах. Њега то осоколи, па настави:

— Знаш, прт нег Ризнице Банију коју се међу се шејтани.

— А што се кољуг

— Он слеже раменима: — Коју се, што се га И поче причати: — Има дви године, сидим ја на спиљама са Оуљом Кајтавом, ка' ли зарикаше Ризнице. Најежи ми се. длака, коса да пробије фес, а срце стало па ни наприд, ни натраг. Суљо ме гледа, а преблидио кб крпа. Аман, да си чуо: све се оргиња и тресе; ја мним чуло се до Тепе. Ми се препали. Дина миш, за три ми дана није било таката животу, а - говоримо. да је некоме · нестало нафаке. Не

СВИ |

" вила 1908.

· за погу.

прође два. ла 3типика. Мепи нешто пете на срце. Б7У тј си је, -тоснна = видио, није дина ми у Мостару било кршније дивојке ве. Кажем ти, кад чу, липо ми зашгра срце, па реко: Вадићу је, ја ме не било! Да ми је барем мртву – пау у оне очи п обухватити око паса.

Ибро ме тад погледа испод ока, п кад се ја оемјехнух и он се осмјехну п сврати очи у страну:

— Не знан, газда, био сам меракли на њу. Је _ ли грих, јес, ама шта ћу = Јубав је јубав! Ја ти, бива, сиђо' на Неретву, баци' хајине и скочик у воду. Нбри ја, нбри — ниђе Маре! Једва у неке јаде угледа: јој димије. Ивиђо' часком, да мало дахнем, па опет под воду. Кад ли имам шта виђети!: Више ње црн јарац прескаче и-тамо и 'вамо. Ја, бели, замрих од страха: . Паде ми на ум жена и бабо, па готов да заплачем. Аман, а у пусте Маре распучила се хајина, па се виде голе, кб сниг биле, прси... Ја заћорих и потего' је“ ХА ја то учини, а јарац подбоде пут мене роговима, И даха нестаде у меникана, дршћем ко у грозници, а јарац таман да ме удари. Кад ли у то запива Балића пивац. (А да сп му чуо аваз, ваљо је читаве Закуле, ама га убише дица, хелаћи.) Погледа. ме јарац и шкрину зубима, а исколачио очи: +

—__ Ах, да не запшва Балића пшвац, не би куће виђб! Ви

Ја заборавих у муци п да обухватим Мару ш све, нег' једва. жив кутарисах. Хе; хе... : Носли сам

је пе-шес пута појубио, док се свит није искупио. У том му задрма трска: Он брже боље трже

удицу. А кад сам ишао кући чуо сам из далека како

наставља стару пјесму... | Е

5 Влад. Ћоровић.

За вјеру и народност. (Е

права

пуја колу великих и уједињених народа, српски ње је народ мален и поцијепан, а сјем тога под САД небом није било несрећнијег народа од њега,

%~ па ппак несрећа га и кроз толике вијекове. 276 очајне борбе и искушења није могла саломити, % снажан и поносит дух његов вазда је високо узлијетао и кроз безбројна. витешка. дјела његова нај-

" рјечитије кавивао савременицима да Србин још живи

и да ће живјети докле се год буде узносио вјером п народношћу својом. Отуда за испитивача прошлост

"његова има највише привлачности п- духовне зани-

мљивости; у њој се очи његове на сваком кораку сусрећу с једним народом, из кога, и у доору, иу невољи, избија животворан сјај п кад се само неко вријеме притаји, одмах већ предсказује буру, која ће неминовно наступити да објелодани нова дјела, као пзрав снажног живота и увећане снаге, и крунише

главу Србинову новим вијенцима неумрле, витешке“ славе и беспримјерне вјерске- оданости. То су двије најкарактерније одлике народа "српског, које ће га, можда за сва времена, у недогледној будућности, видно истицати над осталим народима на Балканском тропољу.

Ну право п потнуно испитивање прошлости на рода српског не може се ни замислити без темељног познавања цркве његове, с којом је тијесно скопчан сав историјски живот његов, нарочито од времена

св. Саве, па све до најновијих дана. Од тада црква | у животу његову била је најмоћнији и најболаготвор= нији чинилац п без ње, слободно се може рећи, српски народ не би ни доспио до оне витешке славе, коју му историја данас придаје. У свима моментима. независног и зависног историјског живота она му је била најсвјетлија звијезда водиља, у којој је нашао |