Bosanska vila

_ Бр. 6,

1903. БОСАНСКА. ВИЛА

1903. Стр: 109

>» Врло добро, ЕН Нећу те молити да чиниш __ оно, што ти задаје толико муке. Резе ли ми барем казати шта те толико плаши 2 Хиљаду мисли пројури кроз главу, али ни једну није могао ријечима псказати. Груди "му се надимаху а суве га загушише, кад покуша говорити. Бу дућност му је изгледала тако мрачна п тужна, да му и сама помисао на њу није дала проговорити. Мати је то опавила. »Ништа за то, душо,“ · рече она с уздаком, Оставимо то ва сад; говорићемо други пут о теби, а сад да говоримо о мени! Латила се потоњег средства, апелирање на ње_гову љубав. То је најбоље усијело. Мервин осјети да је бпо себичан. Привуче се ближе њој и слушаше је свом душом. Е > Да се вратимо твоме одласку у школу. Ја немам ту срећну навику да све избацујем пз главе. 0 томе сам размшшљала већ много мјесеци. Помисао како ће ми бити без тебе, врло ме је жалостила. И "то је само почетак; знаш, то је само почетак.« | »Како то мислиш, мама 2« „Ах, Мервине, ја сам храбрија од тебе, јер сам - гледала у будућност. Видјела сам да ће мјесец о Божићу, љети мјесец и по и три недјеље о Васкрсу, бити све вријеме када ћу моћи гледати свога једи= нога п свагдашњега друга кроз толике године. Ишла сам п даље. На крају твога школовања, доћи ће ма какво звање, које ће ме приморати, да те још мање гледам. Послије тога наступа твоја зрелост, кад ће престати моја моћ, па и само право, да живим у твојој кући. Онда ће настати друга ера твога живота. Ја ћу те морати уступшти, као и друге матере, млађој, љешшој, коју ћеш више љубити и која... Ту је Мервин прекину. Он је увјераваше да неће никад моћи ни у пола-толико љубити другога, као што њу љуби. Толико је говорио да је мати застала смијући се. | >), Мервине, Мервине! Друкчије ет ти онда мислити.« > Али ја знам,« дода она њежно, »да је немогуће младим схватити таке ствари; за то мораш вјеровати мени. И тако....“

дјечакову

Ту прекину ш њен поглед луташе по сребреном мјесецу. |

„И тако ... тако, шта мати 2«

»Тако Бог, Мервине, својом великом пш добротом повратио ми је пријатеља из младости, да унесе нове свјежине у живот, који би пначе био тако пуст; да ми буде друг и заштитник што ти, Мервине, тако удаљен не би могао бити, А ти, Мервине, ако ти је љубав права и несебична, као што сам увјерена, требало би да уживаш што ме не остављаш саму и да будеш благодаран томе пријатељу. Зашто те то жалости Мервине 2«

Мервин се побоја да је био себичан, али не рече ни ријечи.

Њега су занијеле материне ријечи, те главу на њено раме и рече:

»Нијесам равмшиљао о свему томе.«

»Ах душо; ја знам да нијеси, за то сам ти-све то п представила. Пријатељ из моје младости биће и твој пријатељ. Ја знам, ти ћеш га вољети због мене, док га не заволиш и иначе. Хоћеш ли га моћи љубити због мене »«

То је изговорила најтишијим шапатом и усне јој додирнуше његово чело.

Мервин је загрли и повика: мама, заиста хоћу!

Те ноћи Магдалена Линдсеј захваљиваше Богу, што и то најмање дјело њеног живота није било ува=лудно, јер је за многогодишњу љубав и бригу примила, знатну награду.

Сагнувши главу, у тихој захвалности, равумјела је, јасније него икада, моћ вјере, која је основана на љубави. Ништа. нас друго не може задобити — баш ништа! Ни страх, ни дужност, ни обичај, премда све то има свој утицај. |

љубављу

наслони

»Хоћу, хоћу! ох,

Нама треба нешто јаче, нешто дубље, нешто“ што нас чвршће држи, нешто што додирује најосјетнију жицу нашега срца и умирује свако раздражење. Само љубав, чиста пи искрена љубав може потрести ту жицу; само љубав, која нам је дала небо, коме је она друго име!

(Наставиће се.)

п(уљу ) Јубав је јубав.

— Из »Мостарских прича.« —

= еретва јури поред стијена, што наличе оглоданим костима и пјенећи одмиче даље. Ја стојим на обали ћутећки посматрам голе, ој пусте клисуре и водене вртлоге више њих. Ниже мене сјео, на доста опасну мјесту, један Муслиман,

грла: »Полећела два голуба,...« а при том непрестано мотри на дуги канап, што је пливао уз плуто по-води. Спремао се да лови рибу.

осредњих година, весела изгледа, па пјева из свега

= Акшамхајросум! — довикнух му.

— Алахравосум! газда, — одговори он и показа ми мјесто до себе — Бујрун!

Сједајући припиштах га само, што се не чува и што сједи на тако опасном мјесту. 5

— Хе, хе, хе — осмјехну се он и некако поносито диже главу. — Знам ја овди у поноћа, ко у подне. Научио сам из малехна. Шипком ме гонила