Bosanska vila

Стр. 372

У „азот. ЛЕ - Маи га УУ 5: Ми Јо : пређе и а пета ке Ел У 1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 21. и 29. |

да јој се не би укаљао и ступи у моју колибу. Ту сам ја спавао. |

У колиби бијаше моја ложница прострта по земљи, удешена од сламе, прекривена једним ћебетом као простирачем и једним као покривачем. Покрај ложнице о дувару висила је кубура кремењача и чобанска кабаница. И ако је ово све сиромашки, ипак је Стефанету врло занимало и са највећом вољом све је то посматрала.

»Дакле то је твоја кућица, мој сиромашни ч0банине2 Ух, како ти овдје самом мора бити досадно! Како можеш издржати» Да ли мислиш на кога 2«

Кад ме ово пошљедње зашшта, ја се чисто збуних. Хтједох јој одговорити: »На Вас госпођице,« али не могох ни уста отворити. Она виђе да се ја збуних, па да ме избави из неприлике, настави питати даље:

»Да ли те каткад посијети драга, чобанине 2 Но она ти је заиста прекрасно створење! Није друкчије, него као вила Естерела, која лијета на лаганим крилима поврх ових планнна.«

Кад је ово говорила, изгледаше да је она сама та вила Естерела, јер ме је њезина љепота и њезин умшљати говор чисто занио.

»Остај збогом, чобанине!«

»Срећан пут газдарице!« тако се поздрависмо. (на се саже, узе празне сепете, натовари на мазгу и пође, а ја остадох гледајући за њом. Дуго и дуго гледао сам непомично како све даље и даље одмицаше низ стрмениту стазу. Био сам као окамењен. Нијесам се могао макнути ве оног мјеста, на коме смо се поздравили. Чинило ми се, да онај пијесак, што фрца испод копита мазгиних, мене по срцу гађа. Нестало је већ сасвим. Замакла је за густу планину.

г260600600

Није се више ни ход мазгин мога чути, а ја се још не могох пробудити из овога страшног сна, него ме све више и више страх подузимаше. Вече се већ бијаше сасвим спустила. Овце се помало приближаваху са пашњака колиби. Кроз брујање звонцади п Олеку оваца учини ми се као да ме неко зовну иза леђа. Окренем се брзо, и на велико чудо видим гдје опет долави наша Стефанета, али није весела, као прије, него врло тужна и престрављена. Хаљине јој бјеху сасвим мокре. Дрхтала је од зиме као прут. Враћајући се кући, наишла је на некакву велику јаругу, пуну воде. Хтјела је прегазити јаругу, али није могла, јер је вода била занијела и једва се спасла.

Ноћ бијаше врло мрачна. Није се видио, што се каже,

ни прст пред оком. Стефанета се није смјела враКати кући по тој помрчини. Пратити је није имао ко. Ја нијесам могао оставити стадо само у планини, па да је отпратим. Не остаде јој ништа друго, него преноћити са мном у планини. С тога је била врле забринута и узнемирена. Особито је мучило, што ће се родитељи код куће бринути, бојећи се да јој се није што на путу догодило.

»Не бојте се, гавдарице; ово је мјесец јули, када су ноћи врло кратке. Пролетјеће брзо као сан« тјешим је ја. Наложих брзо ватру, да се огрије и да јој се осуше хаљине. Онда донесох млијека и сира, да се мало поткријепи, али њој не бјеше ни до чега. Није марила ни за јело, ни ватру, па ни за свој живот. Бијаше врло тужна и замишљена. Гледајући је тако жалосну, опазих и сузе у очима, које се котрљаху низ лице, једна за другом, као бисер. Гледајући је тако и мени се ражали. Мало је фалило, да п ја нијесам заплакао.

(Свршиће се.)

У самоћи.

Ја] аспала је чарна гора, бистри поток, лахор лаки Меј И цвијетак горски сваки... Сваттрирода санком спава,свуд тишина света влада. А ја шутим у сред хлада...

Ни лаки се шум не чује... А то тужној души годи, Па слободно небу броди

И извија химну свету величанству туге, мира И задрхти тајно лира...

Док ми поглед тамо паде, гдје јасика стоји млада Пуна туге, бола, јада...

Од туге јој лишће трепти п болове прича њене, Док у јесен не увене...

А мени се тако свиђа бесконачна њена туга, Бесконачна као дуга,

Јер и ја сам тужан тако... Од вајкада, од постанка. Не пмадох ведра данка.

Мој је живот туга сама, па нек и гроб тужан буде, Изнад моје земне груде

Нек јасика шири гране и трептањем тајним својим 0 болима прича мојим...

Беч.

Душан Таминџић-Хумски.