Bosanska vila
1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
луна Таелови
Не, не! Прости, мајко мила, Синак за те живит мора! Зв'језде трепте ко да шиљу Утјеху ми одозгора.
(Из пјесама »Под маслинама«)
| Буна, јуна 1902. год.
ВИА РАЛУД
(ика Сајом ВЕОДКАО
ИМ ја бјежим од тог мјеста, У наручје мајци панем. Ту љубави праве нађем, И сатрвен, душом данем.
Осман А. Ђикић.
ВЕРУ
двијезде.
Од Алфонза Доде-а, прича једног чобанина. Превео: Ристо Џепипа у Бањој Луци.
ад сам некада чувао овце на Либерону, био
5
ај сам у планини сам по цијелу недјељу дана. ; |Е Нигдје живе душе. Највјернији друг бјеше | ми чобански пас — мој Лабро, а све друштво
бјеху ми овце. До душе виђао сам по каткад Еремита од Моп-де--Оте, гдје пролази покрај
_ мене берући којекакве љековите траве и неког ћу-
мурџију из Шпемонта, који је имао необично црно лице. То бијаху људи, који су уживали у ћутању и самоћи. Онш су избјегавали друштво у селу и нијесу се ни мало бринули за сеоске новости, па за то их
_ нијесу ни знали.
Сваки четрнаести дан добивао сам храну из села. Нико не бјеше веселији од мене, кад бих још из далека опазио слугу, или стару тетку Нораду, са натовареном мазгом. Слугу бих познао по веселом лицу, а тетку по црвеној капи. Био сам врло нестрпљив, кад бих које угледао, па нијесам могао че-
кати, него сам увијек излазио далеко у сусрет, да
што прије чујем какве ће ми новости донијети. Распштивао сам за све: ко се родио, ко оженпо и т.д. Највише сам распитивао за нашу госпођицу Стефанету, ћерку нашег господара, која је била најљепша дјевојка у цијелој околини. Распитивао сам: да ли иде на сијела, да ли буде на каквим свечаностима, с ким се забавља, да ли се око ње још увијек купе момци. Кад би ме ко упитао, зашто ја, као сиромашни пастир тако распитујем за Стефанету, одговорио бих му: за то, што ми се она најбоље свиђа што је најљепша дјевојка од свију, које сам до сад видио.
Једне недјеље чеках дуго на храну. Премишљао сам дуго и дуго, шта би то могло бити, да закасни 2 Тек сјутра дан паде ми на памет, да је томе крива »велика миса.« Тај дан око подне наћерао се јаки вјетар, који донесе велику кишу с пљуском. Мислио сам, да се сиромашна мазга неће моћи на ногама уздржати, ако буде на путу; тим теже, што је пут врло рђав. Тај пљусак и вјетар трајао је све до три сата по подне. Онда настаде љешше вријеме и небо
"се брво изведри. Сунце се укава на небу и обасја
брда и планине. Кишне кашљице по зеленом, лиснатом грању и трави сијаху као драго камење према
сунчаним зракама. Природа оживље сасвим другим духом. Кроз планине зачу се жубор набујалих поточића и шуштање капљица сад покиснутог грања по опалом шумском лишћу. Ова красна природа чисто је заносила моју усамљену душу у овој пустињи: Задубио сам се у којекакве мпсли, као да снивам какве прекрасне снове. У томе ми се учини као да се равлијеже звонце, врло јасног ш веселог звука, попут звона о васкресенију. Прићутим. мало боље и познадох, да је то звонце на мазги, која се мени приближује. Истрчим мало пред њу и увјерих се да је то збиља мазга са храном, али да с њом не иде слуга, ни стара тетка Норада, већ сасвим неко други! Шта мислите, ко је то био 2 |
Де, погодите, ко!.... То бијаше наша госпођица, — главом госпођица Стефанета, која сјеђаше на мазги међу двјема кошарицама, оплетеним од ракиТОВОР прућа Лице јој се бјеше заруменило и зажарило од свјежег планинског ваздуха. Образи јој изгледаху као двије румене ружиде. |
Мали слуга није могао доћерати храну, јер је оболио, а тетка Норада отишла дјеци у походе. Ово ми рече лијепа Стефанета, сјахивајући с мазге, а закаснила је, вели, за то, јер је била скренула с правог пута и забасала. Стефанета бјеше врло лијепо обучена у свечане хаљине, које бијаху од чисте свиле. Судећи по њезином учуваном одијелу, прије бих вјеровао,- да је Стефанета дошла са какве забаве или игранке, него да је лутала по кршевима и ривинама, тражећи прави пут. Ох, красна ли створења! Очи моје не би никад сустале гледајући је.. Истина, она никад не бјеше ближе“ мојих очију као тада.
Зими, кад би се спустио са стадом са планина у село у лугове, па у вече га догонио кући, виђао сам Стефанету чешће, али она је увијек охоло пролавила пи није ни ским ни ријечи проговорила. С њом је шшао увијек по. један слуга. А гле сада! Сада ево она сама стоји преда мном! Та то је да полудим од“ весеља! Зар није 2
Чим Стефанета одјаха, поче звјерњати око себе и разгледати мој пустињачки дом. Преко руке пребаци горњи свечани капут, који је одигла од земље,