Bosanska vila

а

| 1908. БОСАНСКА ВИЛА 1

И

908. Стр. 875

=

мртав на. земљу. Лазар наслони преко лијеве ш јурне

_ бодимицо десном руком колац, те га другоме Тур_ чину засади у преп дотле, док му не издуши међу _ плећи, Турчин падне мртав, а Лазар не могавши с

једном“) руком извадити колац из мртва Турчина, ос-

5) Лавар је био сакат у лијевој руци, а ево како му се то десило "Једном ће сићи Пециреп са неколико Црногораца, своје дружине, у латински град Котор на тако звани „П рногорски Пазар,“ по жоме су се могли шетати Јрногорци под оружјем до скорашњег доба. Ту ће ти се Лазар на пазару препоријечити са

једним Црногорцем, и у тој свађи удари Црвогорац Лазара ножем

по лијевој руци иза шаке и одсијече му је. У том незгодном

тренутку трже Лавар нож и вамане, али га ухвате Црногорци и

не дадну му спустити. И тако Лавар као самац „бев свога рода“ "претрпи тешки удар, који му одузме пола енагеи живота, те аста

_ сакат у лијевој руци.

тави га у њему засађена. Лазар прискочи два-три корака и удари трећега Турчина ногом ниже паса шп оштети га по животу, те и трећи Турчин мртав паде. Четврти Турчин, зачудивши се томе големоме јаду изненада, крочи ближе и опали кубуру Лазару у. прем, зада му смртни удар. Лазар падне и издане

Послије тога сиђу Турци из града и онако мртва, Лазара набију на колац.

Тако је тај знаменити харамбаша и јунак хер-

_ цеговачки, који је многе научио војевати, на пошљетку

свој живот замијенио.

По народном: Гавра М. Церовић.

Доситије Обрадовић,

српски филовоф, педагог п књижевник просветног доба.

(Свршетак )

а 8. | ад ми још остаје, да вам Доситија предетао вим као књижевника. 2 ИН Просветно доба је важно п за то, што је (а скоро код свих јевропских народа пробудило | народну свест, која је подитла националну књижевност. За владе школастицизма у средњем веку, није било праве националне књижевности. Хуманизам је, крај неговања класичких језика, обратио већу пажњу народним језицима, на којима је неговата лепа књижевност код Талијана, Шпањолаца, Француза и Шнглеза: но у науци, цркви п држави ту је владао латински језик. Просветни век, оживљује национални понос, који почиње п науке да разрађује на народним језицима. Хуманизам је покренуо у Дубровнику п далматинским градовима лепу књижевност на српском народном језику још у 15. веку. Ну тај покрет се

распростро само на врло мален круг богатих, власте-_

линских, српских породица у Приморју. Великој маси српског народа била је та књижевност неприступна-

Срби православне вере прихватише од вајкада црквено-словенски језик и у књижевности. Држало се, да се и књижевност може неговати само на оном језику, који се налази у црквеним књигама. Па кад се почетком 18. века по српским црквама заведоше Руско-словенске црквене књиге, почеше се на том језику ширити и друге, штампане у Русији. Тада се неколико ученијих Срба одважи да пшшу књиге за свој народ, па и они прихватише у књижевности писти језик, који се нахођаше ш у црквеним књигама, Тако су писали: „Кефаровић, Јулинац, Орфелин, Јован Рајић им други, све до Доситијеве појаве.

Доситија је побудила да пише на српском језику Јелена, ћерка попа Аврама Симића, још док је први пут био учитељ у селима далматинског Косова. ЧУи– тајући Златоустове беседе, што му се допало, преписивао је за се. Те лепе поуке читала је и Јелена, их није могла да разуме, за то замоли Доситија, да их преведе на српски, да има спомен од свог учитеља. Доситије се одазва молби ове младе Српкиње, и преведе своје изводе на српски, а да младој п лепој Јеленки буде читање слађе, он све те поуке испише по азбучном реду. Девојче се са овим даром поносило па и хвалило, и Доситијеве »Буквице« ве у хиљаду преписа раширише по Далмацији. Сваки их је Србин радо читао, сваки је хвалио младог српског писца. Брзо по том отишао је Доситије у Грчку; и кад се отуда после неколико година вратио у Далмацију, био је свима Далматинцима познат. Томе је имао да захвали својим »Буквицама,« које је српским народним језиком написао.

Бавећи се још неко време у Далмацији, морао их је својим пријатељима још неколико пута преписивати, но како је сада много више знао, он их је допуњавао поукама, које је црпео из грчких и талијанских писаца, Године 1770. био је учитељ у Плевну, где их је поново прерадио п спремпо за штампу, посветивши их једном од својих добротвора. (0) томе постоји у Далмацији врло интересна легенда, коју је вредно да вам испричам. Романтични крај, у коме је као учитељ проводио своје дане, пренео га је у песнички свет. Једне ноћи Доситије заспи блаженим сном, кад му се јави божански лик анђела, који умитатим гласом затражи од њега књижицу, коју је поклонио Јеленки Симићевој. Пренеражен п застиђен,