Bosanska vila

П

Стр. 376

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908

Бр. 21. и 22. |

поче Доситије да се извињава, даје ту књигу написао само за свог ђака, а не и за шири свет. Ну анђео не хтеде од своје молбе одустати, те га Доситије замоли, да му дозволи, да је преради, па ће му је онда дати. Анђео се тада осмехну, и пружи му другу књигу, говорећи: »Пођи за овом малом књигом! Ну знај, да ће севати муње громовне, докле је год успишеш, ну, теби неће ни једна нахудити.« Муња севну, а сновидац се уплашен трже иза сна.

На тај анђеоски позив почео је да ради на преради свог књижевног првенца, коме суђено беше, да тек после шшесет година буде штампан. Кости су му тада већ одавно пиструхнуле, али је име његово живело и свуда се међу Србима славило.

Доситије је после отишао из Далмације; пошао је да тражи ону књигу, анђеоску књигу. Учећи и просвећујући себе, он ју је нашао тек после десетак и више година, када је у Лајпцигу почео штампати своје књиге, посвећене српском народу, на његовом милом, народном језику. И заиста се десило, што му је анђео предсказао. До год је писао, муње су севале, громови су пуцали; ну сва та ватра није могла дохватити ни једну длачицу његове мудре главе.

Првим својим списом — првом половином своје аутобиографије, намеравао је Доситије да докаже, да су манастири за друштво човечанско штета, и да је наука једино средство, које људе ослобођава заблуда и сујеверица. Једино наука може људе повести пра= вом богоштовању, разумној побожности и просвештеној врлини, којом мислени човек долази до временог и вечног благостања. То је изазвало негодовање појединих мрачњака, који су му списе почели да сажижу; али то беше ш запаљен луч, који је у оном мрачном добу засветлио, п открио црни бездан пропасти, од кога је ваљало бежати.

Не плашећи се својих противника, Доситије је продужио издавати своје књиге, које је народ одушевљено читао и учио, уживајући сласт садржине, Ја их овде нећу редати, јер су оне и онако познате сваком пнтелигентном Србину и Српкињи. Ја их нећу критиковати, јер то није циљ овог предавања, којим сам рад, да вам у најгрубљој контури представим једног српског генија, који беше филозоф, педагог и први народни књижевник.

Доситије је прави тип научењака просветног доба. Он је то и као књижевник. Он књиге пише, да просвети свој народ, уверен, да само просвећен народ може у исто доба бити и сретан народ. Он подстрекава и друге учене Србе, да пођу за њим, па да научно благо преносе и у српску народну књижевност. Он је сам написао »Етику,«“ популаришући у српском народу науку о моралу. Ну његови епитони популарисали су друге науке: Стојковић физику, а Соларић земљопис. Тако се отворио рад и на научној српској књижевности.

Од његових епшгона није га ни један достигао у оном убедљивом излагању, које је од свих српских писаца само њему својствено. Он пише слатко и примамљиво; он свуда моралише, а никад није досадан, — све му се чита у сласт. Кроз све његове списе провејава весео дух, који онога, што чита, распаљује и раздрагава. Инглеске моралисте су речити и убедљиви, али су хладни; човек треба да је расположен кад их чита. Французи су духовити, али им хумор пређе лако у саркавам и заједање, а то често вређа осетљивост читаочеву. Код Немаца је у оно време владало претерано осећање, нека усиљена нежност и љупкост, уздисање и предисање, — неприродно пренемагање. Свега тога нема код Доситија, који прича увек весео и расположен, без икаквог усиљавања п заједања. Редак, симпатичан темпераменат, који никога не одбија, а свакога себи привлачи. У тој слици, ето, представља нам се просветник,

Доситије Обрадовић, као српски народни књижевник.

Доситије је Србин од главе до пете. Идеал његовог живота огледа се у жељи да види сво Српство просвеђено, уједињено и оОратском љубављу здружено. За то се трудио, да својим мудрим саветима изравна провалу, што је Србе делила по вери, на православне, католике и мухамеданце. Њега срце боли слушајући, како се један п исти народ, који живи у Далмацији, Хрватској и Славонији, међу собом мрви и прогони и назива погрдним именима. А заштог За то што једни посте среду, а други суботу; за то су први Ркаћи, а други Буњевци. Зар то није лудост = Бошњак и Херцеговац Турчин, зове се Турчин само по закону, а по роду и језику је Србин, као што су му били и његови чукундеди, па ће и његови унуци

и праунуци, докле Бог свет држи, бити Срби: Бошњаци

и Херцеговци.

Доситије се- поносио: што-је син српског народа, који по својим душевним способностима није ни у чем мањи од најслободнијих тросвећених народа јевропеких. Прилике, у којима јо живео неколико векова, гурнуле су га у тмину заборављену, али је дух слободе у њему ипак остао жив. Српски народ који је убеђен, да је боље поштено и славно умрети но непоштено и срамно живети, достојан је славе и слободе. И Доситије се растао с овим временим светом, с уверењем, да ће српски народ просвећен и уједињен, доћи до своје слободе пи славе.

Историја слави и уздиже инглеске, француске и германске просветнике. Њима се лако било подићи у народима, који имађаху своју слободу и развијену цивилизацију и културу. Ну колико већа слава припада Доситију, који ни у чему не уступа ни једном од тих славних западњачких просветника, који се подиже у'народу, кога је застирала тама заборава;