Bosanska vila

Стр. 896

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

„Мајто, оце Мица ола, модо ола,“ брбљају деца а мајка им свима редом одговара.

На улици се зачуше прапорци. Мајка ослухну пи готово потрчи вратима. У дворишту стадоше саонице. За час се скупите сви укућани око њих. Из два младића. Прва им је реч: „А камо мајкаг Да није болесна 2“

„Ах, Боже сачувај! Ево је Је.

Унуци притрчаше старој мајци, а она их

саоница _ искочише

загрли својим сухим рукама.

„Само кад сте дошли, већ сам се забринула да нећете доћи! А ко зна, можда ми је ово последњи Божић,“ рече чаја ради и уђе за њима у собу.

У кујни остаде снаха старе мајке са својом снахом, „Боже мама, па зар баш мо-

мајка тек оби-

рамо све те старе обичаје одржати“ Бар нешто бисмо могли изоставити,“ рече млада женица сва запурена од посла.

„Еј наопако! А шта би мајка рекла на 07

„Па није ми криво, али ипак, ипак! Таки ву се обичаји већ преживели. Па нису еви ни хришћански! Ја мислим да бисмо могли бити добри Срби, и кад би се одрекли тих детињарија, а“

„Не, никако, чедо моје! Док је мајка жива не сме се ништа изоставити. Та како бисмо је овако стару вређали, ко зна, можда јој је ово последњи Божић!“

И поново се задубише у посао.

(Ја црквеног звоника забрујаше звона.

Најстарије праунуче дотрча са улице. „Мајко, звони на вечерње, пали кандило!“

А стара мајка приђе кандилу које бијаше усађено у зелено жито, побожно се прекрети и прислужи га.

Ах, нико на свету, не уме прислужити

кандило тако свечано, као што то уме стара мајка.

За тим седе уз топлу пећ, а деца то једва дочекаше, те се скупише око ње. Тако сћућурени чекаху да се емркне, па да уносе сламу.

Да би им олакшала чекање, мајка им причалше. Шричаше им како је била велика зима кад је она била тако мала као они, како је снег био виши од човека — ех и таке зиме више нема! Џа како су онда ораси били крупни, па лепи, ни један покварен, ни таких ораха нема више! И док опа ниже причу за причом, паде лаки сумрак, сенке од жита уздигоше се до греде, а домаћи се повратише са рада.

Ево већ и време да се уносе бадњаци и слама. И унесоше златну, божићну сламу, а мајка их дочекује по старом обичају.

Захори се појање „рождества.“ А мајка посиша сто прво сламом, па житом а својим дрхтавим гласом и она поји „рождество“ па „дјева днес“. са

После вечере седе мајка опет уз топлу пећ а сви се окупише око ње.

„ЕЕ, баш волим што сам доживела и овај Божић,“ рече мајка раздрлгана. За тим дода тихо: „па ма био и последњи“.

Вараш се стара мајко, није ти ово поеледњи Божић, а не ће га никад ни бити!

Па п када не будеш више међу својом децом, твоја ће блажена сен чувати ово огњиште, да на њему никада не угасне она света искра чисте љубави, коју си ти потпалила.

Не, Божић — и не дао Бог!

стара мајко, није ти ово последњи

Даница Бандић.

—еаљодат лаћ б———

и“ Код Бранкова гроба.

ис го

-| а гробу твоме већ су многи били, оељЉИ кола твога сјећали се сви,

Али то коло — јер још Србин цвили Још, Бранко, нисмо заиграли ми. Настали дани, што их носи време, Донеће Српству и тај срећни час, Тешкога ропства збацимо ли бреме, Неслогу клету превре л свак од нас.

Ман. Беочин.

(Слатка ми нада пружа ову слику: = Ах, миле јаве што бејаше сан Косову тужном зора на зренику Гле, јарког сунца, ено лепи дан!

А на ливади, где је свако цвеће Убава песма светосавска ври, И твоје, Бранко, коло се окреће, А у њем Срби загрљени сви.

Ст. Џутник.