Bosanska vila

стр. 402

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 23. и 24.

Бан те проси и ја своју веру дадох, Што ми исповеди ја тада не знадох, А и да сам знао, Ја бих тебе бану драговољно дао... Веру и реч дават то твој посо није, Нити се од оца таква тајна крије! Ну, сад доста збора! Ја те дадох бану, А он ти дарова ову златну грану. На груди је метни, па презри простака, Џоноси се што си љубовца јунака!« Владичица Нера хтеде нешто рећи, Али жупан плану: »на комаде сећи Спреман сам те, знаш ли, ако чујем слово! Моја ј воља да се заборави овој« Додаде тишије, па руком одману: »Сутра већ се надај веренику бану.“ Владичица Нера, као лимун жута, Поклони се оду три, четири пута Кроз прозор погледа валовиту Дрину, Па к'о нека сенка кроз завесе мину.

# Ноћ је пала давно... нигде душа жива, У Ковиљу граду све тихо почива, Само Дрина хучи ко да скрива јаде. Гле! кроз прозор један бели рубац паде. (Ноћ је бурна била, па се чуло није Како шајка нека о бедеме бије). Тек што рубац слете, ал прилика бела Нека се над прозор одважно наднела,

А ув рубац ено и лествица има Јер неко се пење прозору по њима... Млада вереница Мачванскога бана Приви се на срце стегоноше Брана, Један уздах, целив и загрљај врући: »Ах, води ме, драги, води својој кући!« Протшапута Нера »јер већ сутра, Бране, Освануће овде омражени бане. А тако ми мука Божијега сина Пре бана ће мене загрлити Дрина!« На срце је стиште стегоноша Бране, Па заглади своје дуге косе вране: »Не плаши се, срећо, моје бисер-цвеће, Од Брана те нико, нико отет не ће! Нека дође бане, не ће те узети, Јер још ноћас Дрина однеће нас мети!« »Бацајте га, момци, нека доле лети!« Гвевно викну жупан иза њиних леђа, »Нека знаде како господар се вређа!« ИМ пре него муња преко неба сине, Бране слете доле у загрљај Дрине! Нера болно врисну: »Ах, не дајте Брана!“ ; И паде крај ногу Радете жупана. Када друга зора свод неба позлати, Баницу Неранџу одведоше свати. „И док Нера љуља у бешици сина, Стегоношу Брана крије ладна Дрина.

| Мила.

Звијезде. Од Алфонза Доде- а; прича једног чобанина. Превео: Ристо Џепина у Бањој Луци.

(Свршетак )

Еоћ бијаше на прагу. Изгубише се и пошљедње

4 | сунчане зраке. Вријеме већ бијаше за спаСре 740) 45 М У“ вање. Госпођица Стефанета свакако је уморна,

5 пој па треба да отпочине. Ја јој намјестим од свјеже

сламе у колиби ложницу и дадем јој сасвим нове покриваче. Нек ми је Бог свједок, да о ЊОЈ нијесам имао никаквог ружног мишљења и ако ми је срце од драгости тако нагло играло, е бих рекао, даће искочити из груди. Та како сене бих радовао овом ненадном случају! Дочекао сам да покрај мене — као спромашног пастира у мојој колибици покрај мога стада — спава моја млада газдарица — ћерка мога господара — лијепа Стефанета. Не друкчије, него сам је престављао као да је она сама чобаница, која влада над свима пастирима. Гледајући звијезде на ведром небу, чињаше ми се, да никад веселије нијесу сијале као тада. Врата се од колибе отворише и ја опазих да лијепа Стефанета изиђе на поље. Није сирота никако могла заспати од великог узбу-

ђења. На пољу бијаше велика тишина. Могло се чути хркање п преживање оваца, док по која у сну заблеји. Ја изиђем за Стефанетом на поље. Она ми рече, да би вољела покрај ватре сједити, јер јој не ће никако сан на очи. Ја једва дочеках, да јој жељу испуним. Сјарнем ватру и наложим још дрва. Покрај веселе ватре сједнемо једно уз друго. Ја је огрнем ћебетом по леђима. И ја и она ћутали смо као нијеми. Ко је икада провео ноћ под ведрим небом, тај ће најбоље знати, какав се нама учинио тада тајанствени свијет. Жубор набујалих поточића, који се све јасније чуо, заносио нас је у овој ноћној тишини. По барама спависмо неке свјетиљке попут пламена. Изгледало је, као да су се сви планински духови сакупили у једно коло, па играју изнад нас по ноћном ваздуху и варницама додирују немирно грање. Нека бића воле дан, а нека воле ноћ. Ко се на ноћ није научио, тај се врло плаши. То бијаше и код наше госпођице Отефанете. Није се научила на ноћ, па сва дрхташе