Bosanska vila

Стр. 46

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 8.

= А ја се опет смислио, — одговори Тодор, — да ти оставим лијепо два гроша. Опет волим теби, него другоме. А, божја ти вјера, по те га паре никоме дао не бих.

— Ја рекох своју, — вели Вуко.

= И ја своју.

Поћуташе мало.

= А хоћеш ли, да ја још једну речем 2 Реци, брате.

Да ти примакнем још грош. Не море. Не дам ниже.

Да ти примакнем два.

Не море.

— Ех, онда нема пазара! Онда продаји га коме хоћеш и срећно ти било. Продајп га, ако хоћеш.

И опет стаде.

— Да ти примакнем пет гроша, па ми га дај!

— Не море, не море.

Вуко запали један цигар, па као да му се учини грк. Љутшто баци п цигарлук и њега п поче ломити прете. Очекивао је сваки час, да Тодор попусти... Барем по дуката да попусти, па да се одмах погоде! Само нека стара цијена не остане и нека га пуно не превари.

Чекање му је било узалудно... Тодор је домамио пијевца п почео се играти с њиме. Метнуо га на врх главе, на фес п пустио, да пијевац лепрша крилима пш »да га хлади.«

— Јееп ли се смислио 2 — запшта Вуко, након краће почивке.

— Јесам. Ја сам казо своју.

= И ја своју.

И полако се диже и оде у свој дућан. Сједе на шилту, запали цигар п узви обрвама.

— Причекаћу још мало, — рече. — А даће миш

га пуно јефтиније... Видим по њему. Хоће да ме превари. Мисли: не знам ја пошто су чибуци 2

Ни ручати није могао како треба. Окуспо је само неколико залогајп, па отурио.

— Сјутра ћу ручат слађе, — рече.

Џошкље је сам за се наредио кахву и испио је. А то је чинио само онда, кад је требало да му »разбије муку са срца...« Вина, осим на причешћу, ни= када ни примшрисати није хтио п ради тога заволио је кахву. Присркујући је и пушећи, лакше му је било мислити.

=— А може бшт' да се љути, што ја примичем по грош, = рече најпошље. — Може бит мисли, да се ја маскарим с њиме. И можда би ми га дао, кад бп примако више.

Џа одмах устаде.

=— Е, чибук је засигурно мој! — рече. И опет приступи Тодору. — Хоћеш ли, да се сад погодимог — запита.

— Хоћу, ако не будеш тврд.

Да ти дам дукат п по.

Тодор зину и погледа га зачуђено. Толика издашност Вукина изненади га.

— Не море, осијече ипак, надајући се још 60љем ћару. —= Ко угађа ћеифу, нека плати!

— Ама дајем ти дукат и по! — узвикну Вуко. — Може бит' ипјеси добро чуо, кад сам казо.

— Сведно. Не море.

Вуко га крвнички погледа. Наљути се.

= Е, онога ми Бога, коме ћу на пстину, ни гроша ти више не дам!

= Ни ја ниже!

— Могу ја п без чибука.

— Могу и ја без твога дуката и по.

Растадоше се.... Е

(Свршиће се.)

да ~

Споразумјели се.

ГЛотенсе Мопљротету.

С енглеског превела Митра Морачина.

(Наставак.)

П.

(у уда ћемо ићи 2 — рече отац кад је затворио врата. с) »У парк, молим те тата« рече Цецилија.

» Зашто толико волши парк 2«

»(, тамо је тако занимљиво. Волим тледати како људи јашу п пролавшти поред оних, које ви познајете. Уживам гледати како им скидате шешир пли подигнете амбрелу.« | »Подигнем амбрелу 2«

»Да. Кад сретнете коју госпођу, ви увијек ски= нете шешир, а кад видите ког господина; дигнете

амбрелу, особито ако је коњаник, а ако је пешак дигпете два птрста п рекнете »како стеге И ми их каткад сретамо улицом, кад се шетамо с госпођицом. Чим кога спазимо, п нехотице рекнемо једна другој: »како стег« Је ли Нина2

Нина. је гледала дјечја колица, у даљини, па не одговори. ецилију то ни мало не збуни. Она настави п даље чаврљати..

»Госпођица нас увијек води у Берклеј Сквеј, пли у Кенситтон башшчу, гдје нема нш једног »како сте,“ нити. штита, што би нас веселило. Тамо је све пусто п досадно.