Bosanska vila

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 47.

»Вар се не играте тамо 2 Кад сам ја био дијете, ту су се дјеца играла и заметала свапојаке шале. « >Е, али ви сте били дјечак, а ми-смо дјевојке, знате, мшт се не смијемо пграти с мушкињем, а ту · се пекупе п једни и други Велика је то мука, што се не смшјемо играти с мушкињем, а ја бих више вољела него с дјевојкама. Тата, реците мами да нам то допусти. Хоћете ли2«

Пуковник Мидстон зачуди се таком разговору пи не знаде шта ће одговорити. Да би добио времена за равмшшљање, рече: »Тако се ви никад пе пграте е мушкињем 2«

- „Не. Само се е једним можемо штрати а тај је отишао.

»Који је то «

»Мервин. «

У том дотрча Нина. Она је била заостала пиљећи у колица и шаљући пољупце.

„Шта сш то гледала 2« упшта је отац.

Нина показа на колица што су прелазила преко.

пута. Пуковник у њима угледа своје двоје млађе дјеце.

»Одоше кући да спавајус —- "рече, машући штаном на њих. | -

Дадиље су све покушавале да дјеца виде и врате поздрав своме оцу, али малишани гледаху на све стране, само не онамо, куда треба. Старије дијете шиљаше пољупце према небу а друго бијаше забленуло некуда.

» Дакле, ви се пграте с Мервином,« настави шуковник Мидлтон, пошто пођоше даље. За тим ушуће, „скренувши мисли на Мервина. Да му је знати, како ће га се коснути вијест о удаји своје мајке. Да ли су дјеца у ошште противна очуху > Тако премишљајући паде му на ум да бп ту дјевојчице могле бацити зрачак свјетлости, па упшта: »Како би вама било да вам ко рекне, да ћете добити оцаг«

Нина одмах разумједе пштање, па сва поцр-= вење. Простодушнија Цецилија, сасвим невино одговори: »Да ћемо добити тату2 Па имамо једног!«

__»Ах, запста ви имате тату. Заборавио сам, рече пуковник Мидлтон збуњен, видећи да пштање није добро — па настави: »Рецимо, да вам кажу е ћете добити новог тату.«

»Два оца!« повика ПЦецилија. »Можемо ли имати два оца 2«

»Не, не: не мислим тако! Рецимо да га нијесте никад ни имале — не; како 'ног Да сте га имале, па. да је умро; како би вам било, кад би вам казали да ћете добити другога оцаг

»Ја бих толико плакала за онпшм, што је умро, да не бих могла погледати онор другог« — рече њежна Пецилија, којој мал што нијесу удариле суве.

Пуковник Мидлтон уплаши се од тога, Узе је ва руку и покуша да је насмије. »Гледај овамо! Рецимо да-ти не памтип свога тату, па како- би ти било да добијеш другова =« | ––

То је као Мервин. Он не памти свог тату!« »Управо такој« — једва дочека пуковник Мидлтон. Па, како би било Мервину >«

Прије него је Децилија могла одговорити, улеће се Нина: »Како би му билог Био би љут, жалостан! Не би никад погледао на њега, нити би говорио с њим. Тако бих ја радила, да сам Мервином,«

„Ши!« заучини пуковник Мидлтон. То су били рђави одговори. Он шеташе даље, шутећи и чудећи се за што му се од једном старија кћи тако загријала 2 Чешће погледаше на њено лијепо лице, које је још било зајапурено од оштрине одговора, Мидлтону, који је ехваћао све олако, бијаше неугодно, кад би погледао у њене очи. Опазио је да она много оштрије пресуђује него он. С тога се окрену плиткоумној Цецилији ш пређе на други разговор. Док су њих двоје чаврљали, Нина је пшла са правом буром у срцу, у ком се развила симпатија према Мервину и мржња према очуху. Она је врло вољела свог рођака п дивила се његовом карактеру, ма да је био сасвим друкчији од њезиног. Њихове су нарави биле скроз противне, начин живота посве равличан, али ипак су њих двоје жуђелш једно за другим. Нина се чудила његовом слободном, отвореном држању према својој мајци. Миштшљаше: како сједе заједно, шетају заједно, возе се заједно — онда престави себи слику старог страшила — очуха — да дође међу њих. Лупи ногом о) земљу и сва се зажари у лицу. Он би се мијешао у све. Мервина би држао, можда, читав дан у школској соби, као што и њу држе, одстранио би га потпуно из друштва материна; можда би га чак и одвојио од ње и послао га гдје у школу.

Отац би чуо лупу њених ногу, да га у тај час не заустави један од његових »како сте.«

Пуковник Мидлтон повуче пријатеља мало на страну, да дјеца не чују разговор. Али Нина сасвим добро разабра, да се оцу честита теткина удаја.

Кад је пријатељ отишао Нина ће: »Вордло је лијеп момак!“ ·

Пуковник Мидлтон застаде према капији »Стон Хоп,« чекајући док се очисти пут, да би могли прећи у парк. У том нашђе омнибус пун путника. Цецилија. је погледом лутала по омнибусу. Чудила се како је претрпан. |

Таман је хтеде пуковник Мидлтон опоменути да не звјера по омнибусу, док се она на његов ужас стаде смијати и махати главом. Један човјек, с врх омнибуса, устежући се, али врло учтиво, поклони јој се.

»Децилија, шта радши!« викне отац љутито.

»Вар га нијеси видио, тата > Нијеси га познао 2«

„Шта говориш»= Како бих познао проста човјека на омнибусу.«

»Ама. тата, то је бпо сачија!«

У тај мах полицај даде зпак да се може ићи. Тако пуковник заборави укорити ћерку, али чим