Bosanska vila

Стр. 62

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 4

Само у колосалној слици »Љи5« (1888. има покрета, страсти и силне сенате у осјећајима. У тој слици био је умјетник кадар да нам сасвим вјерно прикаже онај догађај из жалосне чешке историје. По снази израза појединих лица, по вјештом инецени= рању и извреној пластишт, могао би се тај Бтожкох рад сравншти са ма којим дјелом чувеног Латејка.

У тој слици Љогг“ је сасвим вјејно приказао истој чину атмосферу изабраног момента. Гледајући у ту слику, ми чисто осјећамо суморну омору и судбопосну трагику оног чувеног историјског тренутка.

Све историјске слике, које је Бкомк каспије створио, не могу се успоредити са тим радом. УУ « је био врхунац његове моћи.

Још један пут окушао је своју снагу у прикавивању покрета и страсти и то у сликама » 27207 7мита“ (1889. ш »Ројумепа = Гобћотс (1808.), али га је у тим радовима напустила стваралачка снага. Но п за те, као п за остале љегове историјске слике, пе може се рећи да су празне и сентименталне. У исто ријским сликама Вгожк није обичан Хозу бустер, п ако зна изврсно приказивати равнобојну свилу, мек баршун, тешке ћилиме и скупоцјено оружје.

Беч, 20. јануара 1908.

И ако су његови Лозтл-и сасвим вјери природни су и осјећаји оних приказаних особа. У сваком њиховом покрету има живота,

Веожмк није геније. Божапских тренутака пије Оип је био изврстан мајстор У 0777227.

било у његовом животу. — ер. сетоа ов

У његовој. само боја, но цртежу,

умјетности пије господарила је увијек доста велику пажњу скретао пи пстастишт природном трупшеању особа.

У својим радовима приказује мајстор, који влада свим старих класичних сликара.

нам се он као

техиичким способностима

Неки критичари називају - Втомка _ обичиим еклектичаром и имитатором

Мипћасуа 1 Реотут.

Матејка, П7етезоттена,

Вгож је пије ипмптатор. Он је бОпо само

врло даровит ученик,

њихов пшхов брат. Иако се налави писта сличност у њиховим радовима, она се не бавира па имитацији, на сродности Шта више, у неким тачкама надвисно је ђак своје учитеље, својим техничким финим колоритом.

него љихове природе. виртуовитетом и својим

Павле Лагарић.

Опсада Београда. — Драгутин Ј. Илијћ. —- | .

ако је и сада у потаји, по своме брату Јанку поручила Васи, да буде на опрези и да се чува ненадне напасти. | Васа пе пусти Јанка од себе све до вечери. Мрак се већ у велико ухватио, пи над ра| звалинама градића већ су почеле звезде трептати. Устаде Јанко пи таман да пође, кад одједаред блесну пред. његовим очима силна светлост, те Јанко, завлепљен њоме, покри очи шакама. — Не бој се, Катићу, то долази моја помајка п посестрима! — рече Васа. Јанко отвори очи, п тек сада се смете од чуда! Пред њиме стоје две женске прилике у чијим косама а очи им тако светле и тако

трепте крупне звезде;

лепе, да се од силне лепоте већ није дало у њих гледати. | Не бој се, момче — проговори Авалкиња. =

Ми смо добре виле, и ти си сретан што си баш вечерас угодио доћи моме посинку. Од данас ћеш му бити друг, јер је већ превршило зло што га некрети спремају.

— Шта — уввикну Васа пун пао еитих =— Дође ли земан да покајемо Косово >

— Угод, посинче! — одговори Авалкиња = у Марковој пећини збило се чудо. Баш кад је опака Бродарица саветовала Турцима, да у хришћанској

промашила и вазда се

(Паставак.)

крви окупају Хаџи-Бабу, Марко крова сан, зубима, пружи руку сабљи, а она сама искочи и паде му на руке. |

Васа пш Катић заплакаше од силне радости па ве и оратски загрлшше.

врти ну па стене

Авалкиња приступи посинку те му припаса еилах са две срмали пушке и једним јатаганом, што га је те вечери о Марковој сабљи наоштрила.

Па кад све то уради, она га, као мати пољуби у чело, а Џланинка га загрли п предаде му дугу пушку у руке.

— Нека ти је сретна, побратиме; никада не светла из боја врађала!

Као зачаран стајао је Катић пред овим виђењима. Непсказана лепота двеју вила, онај звопки п меки глас, који је чисто миловао његов слух, и очи, из којих је трептало толико милина и тако топло гледале у оба друга, занеше га до бевумља. Чинило му се да сања, да су ова привиђења само варка заслепљених очију! Али он стајаше тако близу њих, да га је додпривао онај вилински вео што је прикривао витки стас п вилинска недра, бела као снежни облачак у Бис номе заходу. Па онда, он их ето слуша, где му говоре!

Гледа Катић, а нека необична топлина развлива се по њему, па са притајаним страхом уставља ди-