Bosanska vila

Бр. 4. ЈЕ 1903. БОСАНСКА. ВИЛА. 1908.

Стр. 68

сање, само да не распе ове две ваздушасте прилике чија се недра, при најмањем шумору ветрића, лелујаху као таласићи,

И тек сада би јасно Катићу зашто наши стари беху онакви јунаци и онако храбро гинуше. Та само један поглед ове Планинке, која се, у густом горском мраку, као залутали зрачак лелуја, само један њезин осмех и њему би било доста, да насрне, не на једнога и десет Турака, него да само сам улети у читаву хордију.

Џете вечери Авалкиња се врати Марковој Пећини а Планинка оста да чува старе развалине градића и мотри на београдску тврђаву где је опака Бродарица искупишла све балканске наве и самовиле, те да се њиховом помоћи одбрани од Краљевића ако се он у истини пробуди.

Међу тим, Чарашшћ и Катић, по савету обеју вила, сиђоше низ Авалу и зађоше по селима п збеговима да јаве народу шта су од вила сазнали и како је настала прилшка, да се народ на оружје диже, јер се Марко у пећини буди.

Али народ беше толико потшштен и заплашен Турцима, да Чарапић и Катић имађаху грдне муке тек по гдекојега да одвоје од куће и у планину одметну.

Тако су се три дана и три ноћи врзли ово Космаја, да задобију народ и да га охрабре; али сва мука оста узалуд! Чарапић само што не паде у очајање, гледајући овај јадни народ, како стрепи и од саме помисли на устанак; па већ намисли, да напусти залудан посао и да се са оном малином пробраних другова врати Авали, па отуда на своју руку хајдукује. Но, човек каже, а Бог располаже. Једне вечери баш кад је са дружином намерио да крене, упаде у колебу Катић, тако престрављен п разрогачених очију, да је Чарашић тргао из силаха оружје, мислећи, е су Турци набасали на колебу и опколили га.

— Где суг! подвикну Чарапић и полете изласку. |

— Нису Турци, побратиме — одговори Катић = но, крв!

— Каква крв, Катићу, Бог те видео!!

=— Крв, побратиме! Крв с неба капље!

— Та јеси ли махнит» Говори јасније! — узвикну Чарапић и сви се згледаше, мислећи, да је. Катић нагазио где год на нечисто место, па се згрануо.

Али Катић беше толико усплахирен да му се језик одузео, те је само показивао на поље, на тишму народа што се у дну села слегла око цркве и престрављено гледа у небеса.

Чарапић искочи из колебе, а за њим дружина, те се умешаше у народ. А кад светпна угледа вилина посинка стиже око њега и сви му престрављено показиваху на небо. Имао је шта и видети. Баш над самим Малованом:) месец се ухватио па попграва у

1) Један врх планине Космаја,

сред једнога облака, који га је са свих страна сколио и тако притиснуо, да отуда није могао ни маћи. Месец се на очитлед мучио да се отме облаку, али се јасно видело, како му је узалуд сва мука да из њега исплива. И док се он тако отимао и сав дрхтао, са његових рогова капале су на земљу крупне крваве капи. Крв попрека и Чарапићеве рукаве; а овај кад угледа месечеву крв на себи, прекрсти се од веље радости по узвикну:

= Боже, помози! Не бој се народе, добро је знамење; Турци пропадоше!

Али народ, пи ако се обесели овоме покличу, још је сумњиво вртео главом и чекао да види шта ће до послетка бити.

Још они тако гледају небеску прилику, кад отуд од Шар-планине, страшно зашумље. Мало за тим, а оно стаде звиждати и завијати страшна ветрина, какву ни најстарији људи не запамтише. Стољетни грмови из корена су се љуљали, а кроз непроходне горе пи дубраве, хујала је ветрина као труба вечности, ломила читаве дубове, па их као развејано лишће заједно са густим облацима носила. А кроза сав тај лом и завијање разлегало се неко необично сиктање, плека и кликот, као да тисућу гуја и орлова лете врх гора и сеоских кровова. Престрављени сељаци помислише, е је настао смак света, па се сабили листом око црквице, а стари свештеник у пола ноћи навукао на се одежде, расклопшо свете књите, и чати, чини метанија, и проси у Господа, да се смилује јадноме народу, те да га напаст мимоиђе.

На рудини је остао само Чарапић са дружином, па је помно мотрио шта се догађа.

А ветар је звиждао, фијукао и над њиховим главама носио столетне грмове и огромне стене, што их је с далеких гора поодваљивао џш, као да је то ситан прах, пред собом у ковитлац заотијавао.

= Ово је неко знаменије! — узвикну дружина и сви се прекрстише.

— ЗВнаменије, браћо, па још добро по Србина! Месец крвљу прокапао, а ветрина се подигла отуда од Маркове Пећине. Познајем ја ту холују, то Марко дише; он се буди да нам помогне.

А ветар звижди и хуче; кроз долине завија, а кров планине тутњи као да се гора пролама. Људи, који се десише око Чарапића на рудини, сви су потрбушке лежали на земљи и добро се држали за корење, да их вихар не однесе; само је Чарапић стајао међу њима као оријашки дуб; њему не мога ветрина ништа.

Није потрајало ни за толико, да екрушена раја учини у цркви стотину великих метанија, кад се над Космајем равлеже таква писка и вриска, да од једаред занемеше сви, и они на рудини и они у богомољи. Пред иконама утрнуше кандила, а Велика Књига у рукама старога свећеника задрхта. Народ престрављено погледа пут Космаја. Имали су шта и