Bosanska vila
та
А
| |
М 55 Х У35 5
_ (АЕ АКО
ГИ
У
ПУТА : ЗАЗХМИМРстаљАДљлк.
Му
МЕ
ЗАТИМ пили пјене
МА НА ЕД
2) 22 59 еј 88 У фр
463 САРАЈЕВО, 30. априла 1904. се оде Жлхе
Један ријетки великан. _— Василије Васиљевић-Верешчагин. —
оред свега нашега знања живот је наш кроз живот, у мукама и боловима испуштамо душу. · загонетка. Читави милијуни људи тамижу __Бол: то је тужни, вјечити и неизгубљени акорд, који одређени број дана по земљи, па опда стално прати наш живот, којим је испуњена и пропотону у заборав; сиђу с позорнице на _ шлост и садашњост, па ће бити испуњена и будућ-
којој су пграли бе1, свјесно ону улогу, коју им је судба намијенила; у општој вреви, метежу и гунгули за њих се није ни знало, па и кад су једном преминули, за њих се ништа не зна. Све пм је ако их оплаче неколико очију и ако се из груди њихових сродника отме по који уздах, по које »јао« или »ах«,и с тим се затвара књига њихова живота: били су, па прошли; гамизали су по земљи, па су отишла под земљу; гдје ће их расточити црви и гдје бе постати — блато и прах. Од таке судбине побјећи не можемо; ту судбину дочекали су милијарде наших предака; њој идемо п ми у сусрет, као што ће јој ићи у сусрет и они, којима ми мјеста уступимо и који дођу послије нас,
154
2 ДЕ] Пал УЛ тНН
ност људска... Оно тајно, у вјечности сакривено непознато биће, коме ми апсолутну моћ признајемо и Ботом га називамо, дало нам је пскру разума и свијести, п ми с том искром расвјетљујемо мрачне и уске путове нашега живота. У тој искри лежи творачка моћ људска; у њој почива: вјера, нада, вјечита љубав, савршенство, идејално добро бесмртност наша. Кад се та божанска искра погаси, погасиће се пи живот наш, нестаће историје, ишчезнуће прошлост и садашњост, нестаће будућности... Гријешимо и страдамо, трпимо болове и подносимо разна искушења, гурамо се кроз свијет и падамо под ударцима неправде и насиља, па опет се не одричемо добра, опет се не одри-
и тако ће то једнако ићи до скончања свијета.. чемо раја, блаженства и вјечности. Љјера је сила,
„Живот људски није лак, мало је радости у њему, она нас чува од крајње изнемоглости и малодушномало среће, мало дана испуњених задовољством. С сти. У вјери налазе и из ње црпе поуздање сви члаболовима. долазимо на свијет, у боловима пролавимо _ нови огромне човјечанске цјелине; вјера нас ободрава