Bosanska vila

Стр. 148 аи 1904.

"им снажи у животу, а тјеши нас кад издишемо и растајемо се са животом.

За то и дугујемо много оним бесмртним великанима, које је небо одредило и послало међу нас, да освјеже наше душевне силе, да распале варницу божју у нашој души и да својим идејалним животом предњаче нам у врлинама и добру. Ти се бесмртници ријетко рађају, па ипак их је било у свима епохама историјског, људског трајања, па их има и данас, а ако су оправдани закони еволуције, број ће ве њихов повећати у будућности, Ти су бесмртници луча људ= втва: они нама ситнима и слабима расвјетљују путеве, по којима се крећемо ономе циљу, који тамо

_ негдје, у ужасној удаљености, пред нама стоји. Таке

великане, кад их смрт покоси, не оплакује само родбина и блиски пријатељи, као што то бива са нама обичнима; за њима тужи сав образовани свијет, њихов губитак осјећа сво људство. Такав један горостае, о' коме сам рад да вам неколике ријечи кажем, упао је ту неки дан у чељусти ненасите смрти: прогутали су га страшни вали 'ихога океана. Тај горостасчовјек био је словенске горе лист: он је био Рус; то је бно по васколиком просвијећеном свијету слављени сликар Васплије Васиљевић Берешчагин. У најкраћим цртама упознаћу вас са животом п дјелима овога великога човјека. |

Овај врсни син братског нам народа рођен јеу

велу Лубцу 1842. год. То село лежи у Теровској _ области. Василије Васиљевић Верешчагин био је дакле "Великорус. Није био од обичног рода, већ је изишао из племићског гнијезда. Али племићско поријекло, као што ћемо видјети, није му ни у колико сметало да буде демократа, и то овијани и чисти демократа, на какве ријетко наилазимо код виших сталежа, код којих уображење и традиција, играју замашну улогу. Послије елементарног школовања, по жељи својих "родитеља, ступио је у кадетску школу, коју је и апсолвовао. Спадао је међу најбоље ђаке, што показује и његова одлична свједопба, коју је изнио из

војне школе. Још док је у кадетској школи учио,

појављује се код њега велика склоност цртању, и он се старалпе да се у том што боље усаврши. Као поморски кадет посјећивао је сликарски курс на тако вваној »бурси « Год. 1860. ступио је у петроградску академију вјештина, гдје је апсолвовао само први разред. У више разреде није прешао, премда покавиваше видан напредак у сликарству. Већ год. 1868.

награђен је другом сребреном медаљом за слику из-

ведену масном бојом на равапетом платну. За израду те слике »Умивање Пенелопиних просилаца« дао му је грађу сам његов учитељ на академији. Одмах за тим одлази на Кавказ и год. 1364—65. пропутовао је читаву закавкаску област. Енергични и предузимљиви умјетник свршио је ту више веома занимљивих и смјелих излета; походио је крајеве, који бијаху до

БОСАНСКА ВИЛА 1904. _ | А Б

тога времена слабо познати и испитани. Ту је Вере=

шчагин прибрао за своје нове радове 1 много ПН сантних студија и типова,.

Смјели и тенијални муж кретарио је свукуда. Проучавао је живот цигански, посјећивао је снажне.

становнике високијех гора, посматрао је типове свију

племена, која су живјела ту, у дивљој слободи. Скицирао је изразите појаве мрачних горштака. (0со-

"бшту је пажњу поклањао крвавим вјерским спене-

ријама, тако званом тшибању (флагелантизму). Плод

"његовог боравка на Кавкаву било је дјело »Путе-

шествете вђљ Закавказћ,« које је најприје печатано у журналу »Свјетски Путник« год. 1870. а тек доцније појавило се у васебном издању. "Да је то дјело ду= ховито и интересантно, свједочи то, што је преведено на више језика. У том дјелу има много слободних цртежа оловком, који крију у себи привлачну силу, као на прилику: чудновато весеље Хусеина из Шуме,

Са Кавказа отишао је Верешчагин у Џариз. У. Паризу су превели и његов путопис скупа са сликама

(ритинама) на француски језик. Превод се појавио у

журналу „Ре бота ди топде“. У Паризу се задржао пуне двије године у сликарској радионици славнога Сегошеа, гдје се с необичном марљивошћу учио и вјежбао у своме сликарском послу. Биће да се Верешчагин у Паризу највише усавршио у сликарској вјештини и тако је створио јаку основу за своје доцније плодно дјеловање и умјетничко стварање.

Из сјајне француске метрополе, гдје влада иао-_ биље и префињеност, отишао је славни сликар. у предјеле средње 'Авије. ЖАшвио је у Туркестану. За-

државао се неко вријеме у Самарканду, који град,

баш за вријеме његовог боравка, опсађиваху хорде Бухара и Хивана. Верешчагин, премда није био војвик, ипак знаде одушевити и улити куражи у војенике и становништво, што брањаху вапосједнуто мјесто, да су на пошљетку потпуно одбили вавалу фантастичких азијатских Мухамеданаца.

- За његово јунаштво хтједоше га наградити и одликовати: понуђен му је орден ев. Ђорђа. То одликовање није примио. Рекао је том приликом, да неће примати у опште одличија и титула, чега се држао до краја свога живота. Ту тек видимо како је био велики и из убјеђења демократа.

Већ у то доба могла су се запазити сва добра својства знаменитога сликара: предузимљивост пионира, војничка одважност, умјетничка виртуозност, духовна независност и самосталност мишљења и убјеђења. · - О

_ Послије тих својих авантура по средњој Азији, Веретшчагин поново долави у Париз, гдје остаје пуну годину, штудирајући и вјежбајући се у сликарству. Године 1869. путовао је по Раша Њемачкој | по дуж обала Дунавских.