Bosanska vila
Стр. 168
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904. а
и српској општини у Травнику, за дјецу са села, која би походила школу 8000 круна. Већи дио ових припога по дијелу нашљедства даде Нико Фуфшић, који је и осим овога давао многе прилоге и позајмице, бев интереса, за више цркава и школа. И тако данас, кроз кратко вријеме, више од 70.000 круна прешло је од ове породице у народне руке.
Већ по самим именима обдарених цркава и школа види се, да је племенитим добротворима била
намјера помоћи ондје, гдје је потреба највећа, а при- |
лови »Привреднику« и школи травничкој доказују, да најновији привредни покрет и правац образовања наше омладине налази одзива у свима крајевима им
код свију сталежа. У томе се особито одликовало и
истакло својом добротом паше женескиње. -
Овим ретцима хтједосмо указати на један живи примјер, ну данаб, на жалост, морамо говорити о једној добротворци српскога народа, коју уписасмо међу мртве. Прије два мјесеца донијели су српски листови вијест, да је добротворка Јованка Фуфићка рођ. Кујунџића предала 20.000 круна српској општини у Травнику за градњу нове српске школе. Прије петнаест дана предаде госп. Нико Фуфић из Травника у пме Јованке 20.000 круна друштву. »Просвјети« у Сарајеву, а већ данас пишемо некролог племе= нитој добротворци Јованки, која се престави 20. феб. 1904. у 68. години живота.
и племенитим ехваћањем
'
Цок. је Јованка из познате породице Кујунџића из Лијевна, кћи Хаџи-Јосе, рођена #. априла 1586. г. Нрије четрдесет и три године доведена је у кућу Фуфића у Травнику за пок. Гаврила, с којим је пуних четрдесет година, све до смрти његове, поживјела у сретном браку, оставши бев дјеце. Кућа, у коју је она дошла, бијаше као и кућа њених роди= теља, трговачка. Трговина у оно вријеме, кад се у Спљет преко Купреса и Лијевна и у Брод на коњу морало ићи, не бијаше никако лак посав, него рад
скопчан са великим трудом и опаспошћу и трговац
је могао само мало времена код куће бити и на миру
вједити. У то вријеме Јованка је кроз толико година
била од велике помоћи својим старјешинама, преузвевши на се сву бригу домаћу. Колико су год они "стицали трудом и радом, толико је она чувањем п штедњом. Чистоћа и ред у њеној кући био је за причу и ва углед. Довољно је навести само неколико примјера, па да се види, да је то била необична жена. Хаљине, у којима се вјенчала и у којима је као млада ходала, нашле су се у сандуку њеноме као нове, а долама и чакшире њена, свекра, који је умро прије 64 године и сада стоје потпуно очуване. Виљушкама, чашама ш тањирима, које можда и она затекла у кући свога домаћина, послуживало се на њеној даћи, да и не говоримо о бакреним и другим металним
"свакога дочекати и примити.
стварима. До пред смрт своју пије требала, нити је икако хтјела примити“ слушкиње у своју кућу, нити јој је ико, до њене болести, хљеб скухао осим уље, па п тешко болесна она се отимала и радила ш, тако рећи, на ногама умрла, Када је болест принудила да вједне, она је скакала. корећи себе да се разлијенила, Њој нико други није могао боље јело скухати, кућу уредити, госта дочекати, нити се у кога уздала. Свака ствар у њеној кући имала је своје мјесто. У по ноћи, у мраку, она је внала гдје ће шта. наћи. Најзанимљивији разговор није је могао помести од. посла, најљепша прича није јој могла из главе избити бригу о својој кући. Њен домаћин могао је слободно колико је хтио од куће отићи, а да ни пајмање бриге није имао. |
Како је била радина и чуварна “ кући, била је веома скромна п у одијелу своме. Обична реклица, црне димије од атласа, птал преко плећа, папуче на ногама, то јој је било обично одијело, а правнично тако исто, само новије. Међу тим одијела од тешке овиле и кадифе лежала су јој у сандуку. |
Била је бистра, паметна п радознала. Умјела је Знала је отићи ондје, гдје је требало да оде, — вшше онамо, гдје је требало тјешити, него ондје, гдје се веселило. Ну, нико је, на каквом састанку, није могао "вадржати да не дође прије мрака својој кући.
Колико је била штедљива и оштра. према: вебт, толико је била мекана према другима, снисходљива и трпиљива. Она је мане других ублажавала, погрјешке превиђала ш оправдавала, а нарочито сиротињи. Већ у кући свога оца, пок. Хаџи-Јосе, који је сваке суботе кесом бијелу пару дијелио ми у свом конаку свакога примао, она је, тако рећи, расипала дијелећи "милостињу. Није умјела наћи никаква разлога, да кога одбије. Ако је та сирота пијаница, она каже чемерник, па даје; ако је зла језика, она каже луда глава, и опет даје; ако је њен непријатељ, она га као пријатеља дочека и испрати. Елем, нико из њене куће не излази неутјешен п необдарен. И њена милостиња није била на ситно. Она није дијелила бакром, већ бијелом паром. Колико је била штедљива у својој кући, сасвим противно било је код дијељења. Она би, на примјер, једну кашичицу од 10 новчића по читав дан тражила, ако је загуби, п сва
се изјела, ако је не нађе, а првој сироти која дође, даде пет шута толико, па и више.
"Ето таква је жена постала права сиротињска мајка у своме мјесту, којој се обраћала сиротиња у свако доба, а нарочито ове године, послије пожара. Њену је кућу сваки дан обилазила сиротиња свију вјера. И она је дијелила јавно и тајно, новцем, одијелом и свачим. У по ноћи, ако ко дође да се опреми какав мртвац спромашак, она устаје, отвара своје сандуке и даје без, одијело и још, уз то; пара,