Bosanska vila

Ма а у

"Бр. 23. и 24.

— Кад би шјутра-дан, сподбије се оније' десетак жутаља у стручељцима испод Озрнића како ће на Грачаницу. Опазе л их Турци, не опазе — а јадан брате, гиликну парипе, а взакриште, а наћерају пољем, _ једни од Чађевице про Кунка, а други с Требјесе; " прегазе ријеку, псучу сабље и јатагане, па' вагон на црногорске пјешце. Ови опале по једном, па“ надају бјежат, а Грађани за њима. Један кукали тип, не би скатуло, да не би Лазара. Но, чим он виђе да су Турци загазили у ријеку, викну на сеизе: »Коња ми!«.. опкрочи хата па отиште пољем ко ввијезда. про неба — ха бољу“, бољ; ха бољ', бољ':

загрмјеше _ двије кубурлије пре — прас! а двије градске серхатлије брдоношке ес парипа о земљу љбс! Звекнуше им празне бакрачлије. А Мутап ти онда кини сабљу, а наћерај хата у буљук Турака јадан ти Мујо, а гори Алија! Ништа но што видиш како му сијева пошјеклица п каблића на лопухе овог ође, оног онђе. Опуп-ожуљ, офис-офуе!.. колико би отишто к'о донле, пет Турака по пољу раскомадано »на петеро и на десетеро:« Оно, истина, и по њему гребу турски ханџари, али "не помаже: на њему, а и на коњу му, панцијер од челика, па салте што скачу варнице и одскачу комадине од турскије' ножева. Кад то виђеше остали Турци, нададоше бјежат, а Мутап ти се полегути за њима, на свом хату брзоногастоме, с голом Кордом у десници

руци, па ђе ког стигни ту г и шибни, на дохвату,“

по бијелу врату, не жалећ' му ни свиле ни злата, да му, јунак, не оштети крвљу. Тако т' он од петнјес' Грађана само-сам испресијецај осам, од Грачанице до града, а деветог на самој градској капији на двије половине. Ту с' устави, завуче сабљу у корице, напуни и потпраши мале пушке, па се врати натраг, полако, ко да иде окле са теферича, и ни хабера што је ту на саманоме прагу од града никшићкије' злица, каквије' богме у свој бутум Турћији није било крволока. Е, па кад би" вам отиснуо причат шта је _све чинио ови витез, не би' вам мого завршит до ово доба друге неђеље. Засад доста и 'влико. —

= Па и Стојан је Чупић, они што 1 у пјеснама _ пјевају »Вмај од Ноћаја« Херцеговац, и то баш мјестиле окл' и Мутап, — додаде командир Никола преко ћилибарног цигарлука: — Покојни ђед ТЋирак иђаше трговивом про све Ерпеговине пи низ сву Босну тамо некуд пут равне Посавине, па је прелазио и чак у питому Мачву. Џа ми причаше за Чупића, што је чуо да се приповиједа у Подрињу; каже: зато снијег око Дрине, то газап божш, а ударила мећава да миш из рупе не може проћулит. На Дрини је била нека млиница; кад око поноћи чује млинар ђе га неко зове испред врата. Он скочи, отвори врата, кад ко ти је — Стојан Чупић па хату: Чим с отвориште 1904. ПЕК ВИЛА. 1904.

пристигни, _ Бога ми, Грађане; и пресијеци им пут за Црвогор-

цима; па, ју које. биди међу њих, ништа, но што. му Џошто _ се нагрушкета,

и за

- но узјаше коња. — Добра ноћ!

» Једне зиме. - мејдан, па

врата, Тупши одјаше, па уљезе у млит от уведе

Стр. 411

"коња за собом (ЕЕ Сб "каже, одијело на њему зва-

мрвло, а од брка му се начиниле двије леденице па му е' објесиле-низ прси по токама-бутумвеви, к'о клипови леда са стреха низ бијели зид зими. —

Добар вече! — Бог до добро! — Имаш, млинпару, јечма» — Имам. — Дај м' амо донеси три, четири“ "оке! — Млинар скочи, донесе му једно букило јечма,

а Стојан извади из бисага двије полуоке ракије, коју изручи у јечам и измијеша га, па саспе у зобницу, па је натакне коњу.

— Пошто намири коња, сједе уз ватру те се огрија и поосуши, па довати из бисага једну прпуту и плоску препеченице, па стаде јес и припијал'. вапштаће млинара: има ли ђе Турака туда, је ли чуог — Окле Турци сад по оком -кијамету, ако Бога зна, војводо! — рећ' ће воденичар. — Ох, звијезду им њиову,. а ја сам хесапио дако се с којим абатим — па види де! Не казуј ником да сам пролазио про Дрине, а шјутра ћеш, ако Бог да, чуг: шта је кадар од Ноћаја Змају!« зађе Стојан млинару, потеже дукат у злату те му тутну у руку. 5

-— Млинар га стаде ваустављал да не ризикава с главом, јер је, каже, надошла Дрина, па ваља дрвље и камење, а поред тога су се појавила читава јата

вукова по зворничкијем планинама; страшљиво је“ и

по десеторици у ово доби туда прслазит, а камо ли. једноме, — па би, вели, љешше било да причека, дај буди, док сване. А-јА! Чупић за то ни хабера, = Бог ти на помоћ! — п одјури у мрак п изгуби се ко да се никад ни појављив'о није.

= Млинар оста снужден; погине у лудо

жао му јунака, да — к'о кад зна шта су босанске пла-

_нине и по њима с једне стране харамије Турци, а

с друге јопе зима и гладни вуци; нешто му се дало на мисо па никако да заспе. Док ништа, но у једнл доба, неђе у ади, више Зворника пушка тан... једна па друга. — Што ти, ха! Ох, до Бога — ђе га растргоше курјаци поћес! Знао сам ја да ће тако бит, но не шће бијес да бенда ни за што! — јекну болећиви млинар, па се стаде крстит и прививалт' Бога да војводи бидне у помоћи.

= Кад би шјутра-дан, ето ти Чупића на хату; напрцо га про валовите Дрине, па ко про каква потока; пређи, Бога ми на србијанску страну здраво и весело. Вас крвав ко да си га крмезом обојио; па, кад би поред млинара, изазва га, па извади из зобнице главу бега Зулумћаревића и показа му је: „Ево, Србине брате, — знади добро ко је Чупић Стојан на коњу Мркову! Зулумћаревић се у петак у кахви у Зворнику затекло; да ће мене позвал“ на ми русу уграбити главу — п показат свему, бива, дуњалуку: да ј' он бољи јунак од Чупића! Е, сад нек се фали кадуни у џенету: како му је са Стојапом било на крвавоме ограшјуј« То рече, џа из