Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Отр. 413

Бр. 28. и 24.

могу стрпал' у њедра то бацам и отресам по подини Та, џанум, знаш како је: трговац душе, а војник милосрђа не може имат. Док од једном, баш ко кад се обурда усов, затутње земља испод мене, и ја, како с оно вамарињуо, хитих очима, кад ко ти је: геак на хату; опазио ме, демек, па долетио у најбржем трку: О брате! учиње ми се висок колико

највиша џида, а широке рамена на раме, ко купусни.

бадањ. Под њим коњ путоногаст к'о највећи арслан па само што фркће на ноздрве, копа предњим ногама пш стриже ушима к'о маказама, А што бјеше ђаур ођевен,е тоје за причу: вас у свилим кадифа, а пусат му у срми и злату, дрма са сребром напулатијем бенсилахом; о појасу му сабља сва у срми

п позлати, с алемли балчаком, па искривљена ко

гуја на припеци, само што облијеће око свога гази — сахибије; још натурио на чело самур са златајли кићанком, а накривио на херо бијели калкан, па само што се гига на хату; и, билај, тако зорли мајковића моје очи никад, ни“ прије ни послије, не виђоше, ни ће виђет — чини ми се — па да хиљаду година живим.

— »Бир стаде под шмвивом, бирдем извалп на ме она два закрвављена ока, ко двије жеравице, а подвикну, к'о да јелен рикну: >Турко ли, Турко! Ту ли си, бре 2« Валахи, мени тај час обамријеше обје ноге па, просто кода суми од камена, отежаше ми некуд, а нешто ми застаде у грло, кодамијуњ ускочио миш пуваћ. Обнезнаних се,па н' умијем ни десно ни лијево, вити могу да квркнем. А он хич ни хабера, што сам ја ту више њега; довати бргте, из бисага једну филу, шехитанли домузине, а извади шиш иза силаха, па је стаде резат и јес онако с коња, а притеже чутуру шљивовице, па наже: пи а мезети, мезети а пи — ко што то салте, бива, Шумадинац умије. Пошто се накрка људски, остави плоску у бисагте а шиш зађеде за колан, помилова коња по врату, па диже главу и јопе превали на ме својијем страшпијем очима, да ме свега обузе језа сврх перчина до дно пета, подвикну ми, брте си мој, да ме трострука грозница спопаде: »Турко ли, Турко! Шрцај и ломи — ма нелш задуго, бели! Пази сад: шта ће е' учињет од

ваше силе и хордије!« па уприје прстом на каурски логор, кад али с отуд отисло до пет стотина коњика, па гиликнуло пољем чином да заобиколи наш логор.

— »Путаљу..., напријед! — раздрије се Шијак к'о јупац, па гиликну хата пспод себе, а загпа се бОљ, бољ, бољ... па посред турске“ хорције — на моју и вјеру и душу, баш к'о јастреб кад удари у кокоши! Ја зинуо од чуда: а оно се за њим диго коловрат прашине, а он ништа но би готов, па у колико би тренуо, испразни двије златке иза паса гру, гру! Та; час дви правовјерна крлијештише бодимице о долину. Шумадинац метну кубурлије за пас, а исука

ћорду — то рашћера наше на буљуке, то испресиједца и изгази коњем толицину при јуришу, то нам пообара чадорове — а јади га, бр'те, по срцу знали!

И он сам самцат вас царски логор крдиса и стави забун.

ципан-

— »И, свечеве ми браде, тако кроз цијелу нашу хордију на другу страну до једне главице

проћера хата; ту г одја и провада га, а потеже јопе чутуром: крка, крка, крка.. у душак! Па ти јопе опкрочи Шутаља, суврати га на трагове, па наћера кроз нашу војску — бутумвези к'о кад вјетар кида облаке; и салте што видиш како му се вију чефкени од доламе за леђима к'о крила, како му се перјаница окреће на чекрк п како му се витла сабља у десници п бљеска ко муња према џамовима. Грокћу пушке, Боже једини, рек'о би е се небо проломи, ма, бива, за њ олово ни да џоријене — може бит да ј им'о на себи челикли пџанцијер ја какав

тилсум, да га пушка не бије! Елем он ни по маломе прету, а око њега само што полијећу турбави и

и обријане главе испод његове гадарије криве, и што