Bosanska vila

Бр. 8.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 49

— Никада — дода Наум. — Ви морате ићи се нама. Ако овдје останете сами, ко ће вас бранити 2

— Хвала, пријатељи, на пријатељским осјећајима, али ја морам остати овдје.

— Онда ћу и ја остати! рече Дафлеј.

= Па и ја — повика Наум хладно.

— Ако ви сир Јоне, желите остати са мном, немам ништа против тога; али Наум мора побјећи са својом невјестом.

Пресвучем се, скинем ахмедију, вратим лорду наочаре и рекох му да пође са мном конзулу.

— Зашто не останете овдје 2 — упита ме Наум.

— Да не падне каква сумња на нас. Треба да. изгледа да се и не познајемо. Ти и наш вођ два сте странца, који сте одсјели код попа, а нас два смо пријатељи конзулови. ·

Прије одласка рекох рибару:

— Хасане. До сада си нам слабо у чему послужио. Али сад ћу ти дати прилике да се покажеш и да зарадшш коња.

— Ваповиједај, емире.

— Ако извршиш све што ти наредим, коњ је твој. Шта желиш 2 Је ли ти познат пут што води у Прилип 2 Јесте, ефендија.

Колико треба времена да се дође до те

вароши 2 — Ако кренеш вечерас и путујеш цијелу ноћ, стићи ћеш сјутра до подне. На том путу има село што се зове Витоште. — Внам. Хоћеш умјети одвести тамо Наума и његову младу 2

(Наставиће се.)

Просвјети.

огињо света, која на небеси

24 Дубоких ноћи рајска сунца даде. На крилма својим дигни и понеси Душу и срце и умове младе.

Нек дугу таму твоје зубље ломе, Нек звона јекну новог васкрсења, Народу једном у рађању своме,

Да снаге дадеш и живота њена!

В'јекови нови, ново доба креће,

И сви у журби за тобом се грабе; Без тебе гениј — без мириса цвјеће; Великим рађаш немоћне и слабе!

Без сјаја твога и топлине твоје

И само срце анђела је мрачно;

Пред њиме само мутне магле стоје Душа без снаге и небо му плачно.

— Богињо драга, ти геније свјета На чији олтар од искони давне Свјетли и сјајни поборници грјеше Вјекове с тобом рађајући славне.

Љубављу својом и са снажном руком, Поврати живот — један народ цио Изгубљен к'о лађа без крма и једра У грозном мору — способан и чио

Ти што вјечно рађаш:

Сократе, Хусе, Марате и Христа, У нама твоја животворна букња Нек увјек гори, трепери и блиста!..

пе са ==

Геугтт, Швајцарска.

У ноћној Као

| еоска тишина — пријатна милина,

Ноћ је давно пала и покрила свет; Зрак месеца бледа кров прозор ми гледа, Да целује један мој увели цвет.

Ах, на мисли креће

Јаков Р. Шантић.

тишини.

Једна звезда мала тихо затрептала У самоћи својој тражи себи пут: Канда пуна јада — преварена нада „Келела би увек осамљени кут.

увек свело цвеће,

А осмејак благи као звезде сјај: Показује боле, да се прошлост воле И да свему мора бити једном крај.

СРИ 7

Барим, 96 УП. 1902.

Бор. Л. Ценић.