Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

(тр- 51.

— Ништа 2

— Баш ништа.

— Тако! И то ће помоћи 2

— И то ће помоћи.

— Онда треба пробати. Хвала вам...

— Нек тип је лијек на срећу и здравље, озбиљно му рече Промтов.

Опет настаде дуго ћутање, жвакање и гунђање дјеце.

— Слушајте, — поче домаћин — како је то, знате ли можда... можда сте слушали, или чули у Петрограду или Москви због Сибира Смије ли сеу Сибир ићи или нерг Наше власти да ли лажу или истину говоре, кажу: не смије се тамо ићи..

— Не смије — рече Промтов.

Сељаци се погледаше и домаћин прогунђа: Сви заједно нек иду до ђавола!

— Не смије се тамо ићи — рече Промтов још једном, и лице му доби израз неког одушевљења. а не смије се за то тамо ићи, кад и овдје има још доста земље за рад.

— Тако је заиста — рече ожалошћено један сељак. — За мртве има доста земље, али за живе је мало. |

— У Петрограду је ријешено — продужи Промтов ватрено — да сву земљу сељакову и спахијску узме влада у своје руке.

Сељаци сведоше очи и ућуташе. Промтов их оштро погледа и упита их: »А зашто ћБутите 2«

Ћутање наста још мучније и они јадници од чуда и очекивања као да хтједоше црћи. Ја сам их посматрао у том положају и једва сам се могао савладати од гњева, изазваним злочиначким Промтовљевим бесмислицама. Да му скинем образину, он би зацијело добио батина, али, притиснут овом бесмисленом дилемом, ћутао сам.

— Говорите још, добри пријатељу! — рече један сељак, готово без душе, полако и пренеражено.

За тим ће се земља правично подијелити међу сељаке, — рече Промтов, показујући руком некуд по ваздуху. — Тамо је ријешено да су сељаци прави власници земље за то је наређено да се нико не пусти у Сибир, него да чека подјелу земље

Један од њих испусти комад лубенице из руке. Сви, задивљени овом лијепом причом Промтовљевом бјеху упрли своје погледе у њега. И на један пут послије неколико тренутака, захорише један за другим:

— Света Богородице! — Жена поче јецати.

— Али ипак можда ви не кажете истину 2

= Говорите још, добри пријатељу!

— Због тога је међер ове године свако вече ведро! — викну онај сељак што се тужи да га боле леђа. - |

— То је само тек онако глас — рекох ја; можда је то лаж.

Промтов вачуђено погледа право у мене и живо рече: како то — само глас! Откуда лаж 2!

И са његових усана поче тећи мелодија најбевобравније лажи, слатка музика за свакога, осим што је мени одвратна. Он зна занимљиво фантазирати. Сељаци му вјерују пи готово у уста да му ускоче; мени се пак гадило слушати оваке измајсторисане лажи, које, по својим пошљедицама, могу бити кобне и на људе несрећу навући. Ја изиђем из колибе на поље, легнем у дворишту и почнем премишљати о томе како бих открио ову злу игру мога сапутника. За дуго ми је звонио његов глас у ушима, док ме најзад сан не савлада... У сунчев излазак пробуди ме Промтов.

— Устајте да идемо — рече он.

Поред њега бјеше домаћин и пун ранац.

У путу се раздвојисмо и иђасмо сваки за се. Промтов бјеше расположен: пјеваше, звиждаше и подругљиво ме са стране посматраше. Ја сам пак мислио о томе шта да му кажем. Најприје ћутах, идући поред њега.

— Вашто ми не дадосте да приповиједам> живо ме запита.

— Ва то, што ваљда увиђате да би то свуда било раструбљено — рекнем му ја сухо.

— Наравно, ја вас разумијем и знам да ме морате опоменути. Шта више ја ћу и вама казати како ћете и ви тако радити — хоћете ли Али боље је да то оставимо! Шта је то пак рђаво што су сељаци мало збуњени2 Од тога не ће паметнији бити, међу тим ја добивам. Погледајте само како су ми ранац напунили!

— Али ипак ви носите гријех, ако они дођу у какву велику неприлику.

=— Оно до душе то може бити, па и ако буде, шта ме се тиче за туђа леђа. Бог ми је свједок да ја себе чувам! Наравно то није морално, али, још један пут, шта се мене тиче шта је морално, а шта неморално. Морате признати да ме се то ништа не тиче.

Но — помислим ја — међер вук има право!

— Узмимо баш и то да ће сељаци због мене претрпјети, опет ће небо остати плаво а море слано!

— Ви, дакле, немате сажаљења према њима 2

— Нема нико сажаљења ни према мени. Ја сам зависан човјек и сваки ће ме згазити, коме бих год под ноге дошао.

То он говори озбиљно и љутито, а очи му осветљиво сијеваху.

— Ја увијек тако радим, по неки пут п горе.. Једном сељаку из Саратовске Губерније препоручио сам против трбобоље зејтин помијешан с црним бубама, јер то бјеше тврдица човјек; а што је најглавније, ја сам починио много зла и много смијешних ствари у моме путовању. Колико сам несмислених