Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 11

љих и сада држе, а други оиет држе се ових еадањих богослужбених књига. После тога и грчке владике дониједе су и своје Цариградске уставе (типике) и своје церемоније, те њих се држали и по њима служилн. па многп свештеници то су од њих примили. Осим тога свештенетво наше није учило у каквој богословској школи, у којој би сви подједнако научили; него једаи је свештеник самоук, други је учио код неког попа као његов ђак, трећи у манастиру и т. д. те ус.вед тога различна способност, различно схваћање, различно и обављање. Посље још и незнање црквено-словепског језика учинило је по неке разлике, јер кад прочита упуство у требиику или литургији, он то да боме на српски преводи. Погрјешно нреведе, погрешан смисао — ногрјешно и врши. •V данашњим требницима и литургијама на више мјеста нема никаквог упуства, а свештеник у недостатку упуства сам га ствара, и то но своме разумијевању један овако а други друкчије - - и ето ти готова разлика. По неки свештеницн нарочито варошки да би задовољили жељи својих варошана, а и да би се истакли као способни и научени, то су се усиљавали да проводе неке церемоније и формалности па су пали у погрјешке, јер је ио себи самовољно, како је он сам измислио све то и произносио. Други опет свештеник вндио је како се служи кад је владика у црквн т. ј. кад је архијерејска служба, па вели сигурно је онако најбоље и најправилније, а и незна да има неких разлика кад владика служи и кад сам свештеник служи. II зато ћете видити гдје многи при ријечима: „Двери, двери ттргмцдросшију вонмем" не само завјесу, него чак и двери — врата отварају, а то је због тога јер су видили нри архијерејској служби. Ето како су постале те различности. 5 сљед тих разлика често се може чути да по неки од виђенијих људи (кад први пут неког свештеника види) свештенику рече: „Хоћу баш да видим како и ти вјенчаваш" или „како служиш". Из тога се види да је он то код разних свештеника на различне начине видио, па хоће и код овог ту разлику да види.

А као би било код евију једнако небн се то тако ни говорило, јер би свн једнообразно обављали. Мало више рекосмо да су све ове различности и погрјешке само форма шо и сиољашне природе, али опет то су махне, којих не би требало да буде. Јер и ако су те погрјешке ситне, и ако не крње унутрашњу и тајанствзну правилност обреда, оиет би какви Симеон Солунеки , који хоће баш свашта да нротумачи, и који хоће сваком покрету и сваком погледу да неко значење дадс он би велим против тога најосудније устао и протумачио би да су то грдне и прегрдне погријешке, које свему и погрјешан смпсао дају итд. А збиља, зашто да ми и трпимо ту неједнакост? Зашто баш да допуштимо да због тих (и ако ситних) разноликости многи преко тога вичу, па чак и у цркви гунђају и примјећују? Знамо ли да то само може биТи на штету цркве и нохађања цркве? II зашто баш да трпимо да се због тих различности, које се лако могу ноправити, у нравилност и једнакост довести ? Зашто, велим, да допуштимо да се тако говори о православном црквеном благољенију, због кога су прије УОО година и Руси чак у Цариград потекли ? И баш то „благољепије" нравославне цркве толиким је плодом уродило да данас видимо близу 100 милиона Руса у православној цркви. Све ове мисли и овака питања и довеле су свештенике да почну о томе бринути се. И зато су на својим свештеничким сједницама почели те неједнакости претресати, неби ли тим заједничким претресањем дошли до тсравилне једнакости. То је заиста и добро и лијеио да се мане отклоне; али сад је питање, хоће ли се то на тај начин т. ј. на свештеничким свједницама поправити и у правилну једнакост довести ? Може се сигурно одговорити и рећи да неће; него ће бити и остати као и до сад. А ево зашто? Наши свештеннци, и ако могу бити добри Срби, добри родољуби, побожни и ревни свесвештено-служиоци; опет не значи и да могу бити добри „обрадослови", а доказ су нам зато досадање мане и разлике. И зато на свима тим сједницама. које не држи сво свештенство заједно, него сваки прото-