Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 29

дине овако сдабо дјеловала, онда католички ирозелитизам у Босии за вријеме банова БориЛа и Кулина не можемо ни замислити. Неистинито су западни историчари римску вјеру у Босни у XI. вјеку документирали, а неки ју чак и идеалисаху за врпјеме бана Желимира 940. године. Ја макар да знам: да су Босну још у најстарија времена Срби наседили, макар да знам : да је српски народ у Босии још за врпјеме цара Ираклија, православље прпмио, опет нећу из тога времена да потегнем стрјелу отровану, па да гаЈјам у трошне пирамиде шовинистичних заиадних историчара. Ја ћу ево оставити стрјелу п тетиво, па, као што се менн н приличи иотегнути кшиге староставне из година краљева босанских, а из времена папе Лноктшија ///, па даље до папе Урбана V. и до свију Спљетских и Хварскпх бискупа, мисионара и легата. Ево почећу од оно доба кад се мптрополити у Боснп називаху еписквнк ||(и,ккс Кослмкске, а за то се, баш за то, непријатељи православље и ухватише, па цркву босанску назваше јеретичком, богумилском, а неки се досјетпше па ју крстише и римском, јер се ето она сама није православном називала. Да је Богумилска јерес у Босни највнше цвјетала и најенергичније религиозне нападаје одбијала, свједоче нам толика факта по државним н градскнм архивама; само ја додајем: да су многа од тих факта мистичном копреном увијена. Са неких се већ конрена раздерала на провирила лаж, као са извјешћа папског посланика Каземарског из годпне 1203. којим је јавио папи Инокентију III.: да је н посљедњп еппскоп православнп умро, те предлаже: да се поставе четир нове

бискупије 1 ). За то извјешће доказано је, да је писано тек у XVI. вијеку, а ко једанпут слаже никад му се не верује. Православног пошљедњег епископа само су фратри иознавали. То Каземарсково извјешће наноменуо сам због тога, што хоћу да обиљежим пасаж, са кога ћу да разбирам о пстинитости п оних под копреном докумената, јер бпх ја тврдио: да Босанска црква за вријеме краљева није била ни јеретичка ни рпмска, већ чисто православна. Но да та моја Тврдња не буде опет енергичНо комеражпрање, труднћу се: да колпко толико докажем, п то баш са оиим податцима које су западни историци о Босни написали. Потпомагаћу се МиклошиКевим „Моппт. 8егТлса;" Нуцпћевнм „Спо-. мепицплта" и Орбгтијевим „II Ке^по с!е^Н 81алч", те њиховом помоћу и помоћу сачуваних повеља краљева босанских, говорићу о православној цркви за вријеме кра./нева. Да не помисли оиет ко, да ћу ја писатп црквену исторпју Босанску, морам напријед рећп: да &у шек само аоШакнугаи таиање, јер се не могу разметатп ннкакпм новим прона^енпм аргументпма, ни метеорима историчним. Ја се ево нећу разметати срнским иодатцима као што се Милош задужбинама пред господом латинском хвално, јер ја са српским споменпцнма морам натезати; но опет их се п не стидим, јер ћу баш на њима и да зидам ову моју барикаду о босанској цркви. Нреврћући књпге старосгавне, дознао сам: да се Богумилска јерес први пут у Босни спомиње године 1190. јер Вук кра.}> Дук.л>аиски н Далматински тужи се папн Пнокентији III. на бана Кулина да прима себи јеретике које арцнбискуп Сиљетски протерива, н да исте држи као ») КашаШ: Т. XIII. 100.