Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 II 5

В .-Х. источник

Стр. 137

трисала, а још много прије глаголица ирозваиих Богумила преко Дубровника, бјеше у цијелу Далмацију продрла. Да је курија римска оправдано стрепила од културе босанске, посвједочила је она рпјетка слава коју Дубровник у XVI. и XVII. вјеку са српстшм пјесништвом дочекао. Том стрепњом проникнут забрани папа још године 1059. на Сп.љетском сабору, глаголску књнжевност у Далмацији н Хрвацкој. Али како год пропаганда није ; ништа у Босни учинила, тако и та интенција Сп.петског поповског сабора босанску књижевност у Далмацији не сахрани, већ се на против још впше распространпла; та, притиснуто јаче све више искаче. Деструктиван глас римске курије остао је ко празна тиква на сухој грани, и шта Инокеншије IV. поклонп се формалитету па глаголицу римокатолпчким фратрима и ноповима пос.ве деведесет година, 1248. опет благослови, коју и данас још стари жуиницп и викари употребљују. Не заборавимо да је глаголица само формално доплчптеиа, јер се никад није могла истиснути из цркава римокатоличких. Примајући римокатолички жуиници преко Дубровачких трговаца босанску књижевност и обичаје, побојала се римска курпја да са тим елементпма не продре и мајка њихова црква и вјера босанска. И онда се опет српска Босна крв.ву натапала. Тако је пролазио вијек за вјеком. Нестало Немање и Душана, нестало Твртка 1. и Лазара и Босна све више остајаше на ивици пропасти своје, а кад годнне 1437. пређе Султан Дунав на Впдину па преко Влашке, сакнезом влашким Дракцлом удари иа Угарску, Босна се хтједе дићп на своје римске угњетаче, ал бијаше доцкан. 2 ) Бијаше доцкан, јер и на прагу ослабљене г државе, босанског краља Томе, утврђивао 2 ) Мијатовић: Ђурађ Бранковић. 240.

се силан сулшан Шураш 1Т. и кра.п Тома мораде подлећи жељама папским, те да државу од Турака очува, мораде свечано у римску вјеру прећи. Да кра.ву Томи ОстојиЛу и кра.ву Стеваиу ТомагиевиЛу не бијаше Мураша II. и Мехмеда освојпте.ва Цариграда, никад неби римска курнја у своју златну књижпцу римокатолика, кра.ва босаиског забп.вежпла, јер се у њу записивало само онда, кад је чин већ бпо фактичан, а не напразио стипулиран. Због своје нравославне вјере, српски је народ у Босни од хрнстијански пнлата готово четири впјека тлачен и мучен, а због ћирилице све му светпње конфлаграцијане; ал Босна остаде опет српска! Крвљу својом Босанци сачуваше цркву Гораждску и Мплешевачку, из којих се и сад српска молитва до иријестола Свевишњег диже! Још ћу једну нотицу из фратарског .љетоппса извадити, која је тако цинички харангвпрата да већ у хумор прелази, са својом конфузијом. Ко је само ма једанпут прочитао босанску историју, тај зна да Лијевно под Босну потпаде тек око половине XIV. вијека. До године 1183. бројало се као незавпсна римска жупа, насел.ена којекаквим странцима п војницима, а те године на Сп.л.етском сабору присвојила га је сп.ветска бискупија. Учени Фарлаши документирајући 111 а1)84гас1о: да је у Босии одма пос.ље раздјељења римске и Цариградске цркве, утвр1}сна вјера латинска, па у обрану томе нава^а Хл.еванску жупу и још године 893. Хрватског босанског бана који је у Лијевну столовао, а називао се 2е1Нуего Гпрапо с1еоп1е, Ваппв Воапае, што му ја ово друго укидам.